Umberto Eko

UMBERTO EKO italijanski je pisac, filozof, esejist i lingvista. Jedan od najznačajnijih mislilaca našeg doba rođen je u Alesandriji, u italijanskoj provinciji Pijemont. Redovni je profesor semiotike na Univerzitetu u Bolonji. Slavu je stekao romanom Ime ruže (Il nome della rosa, 1980), po kojem je snimljen i kultni film. I ostali njegovi romani naišli su na sjajan prijem kako kod publike tako i kod kritike. Usledili su: Fukoovo klatno, Ostrvo dana pređašnjeg, Baudolino, Tajanstveni plamen kraljice Loane, Praško groblje. Od ilustrovanih izdanja, najpoznatije su svakako Istorija lepote i Istorija ružnoće, neizostavne u svakoj dobroj biblioteci.

Kao osnovna retorička figura, metafora je i dalje centralni jezički problem. Same definicije metafore, koje nalazimo u najpreciznijim klasifikacijama, pokazuju, s jedne strane, ograničenja nasilne sistematizacije, a, s druge, podsticaje, protivrečnosti, dvosmislenosti, koje ova figura, koja se ne može svesti na puki „ukras”, u sebi sadrži ako se posmatra u svetlu modernih lingvističkih i semiotičkih teorija. Metafora na delu može se posmatrati u različitim situacijama, a različiti su i rezultati koje ona povlači za sobom; od metaforičnih postupaka u pogledu reči i svakodnevnog diskursa/govora, učinjenih s namerom da se pokrije strukturalno ili kontekstualno siromaštvo jezika.



https://mega.nz/#!8nhEjQ6b!fmrMvZ4Sti1xkUReGEtvSJwVTEMJ9K5IET9QmVnO8IA

U svojim ispovestima, Eko nas još jednom uvodi u fikcionalne svetove Imena ruže, Fukoovog klatna, Ostrva dana pređašnjeg, Baudolina i Tajanstvenog plamena kraljice Loane, otkrivajući nam, vrcavo i znalački, tajne svog stvaralačkog postupka. Od čega potiče fikcionalni svet benediktanskog manastira? Šta spaja sliku klatna Leona Fukoa i zvuk trube na sahrani pripadnika Italijanskog pokreta otpora? Da li je jezik uistinu nemoćan da opiše koralne grebene Južnih mora? Zašto Baudolinova priča počinje s prizorom Carigrada u plamenu 1204. godine? Kako se mladalačka lektire preobražava u Jambovu riznicu retkosti? Iako „mlad“ romanopisac, Eko je nesumnjivo razborit čitalac sopstvenog dela – čitalac koji magiju fikcionalne tvorevine čini mogućom.



https://mega.nz/#!lmxSkSgB!M-14skEuGJVHWEfuOyCDc79KDJ-iMZAmOcJHPgNBc9Q

U ovoj je knjizi Eco znanstvenik, esejist i teoretičar književnosti. Četiri teksta o četiri autora (Cagliostrove migracije; Lažljivi jezik Manzonijev; Campanile: Komično kao zastranjenje; Nesavršena geografija Corta Maltesa). Riječima Eca, “činjenica da sam združio baš ova četiri, a ne neke druge tekstove, pretpostavlja da oni imaju nešto zajedničko. U određenom smislu, svi imaju neke veze sa strategijama laži, prerušavanja, zlouporabe jezika, ironičnih preokretanja tih istih zlouporaba”.



https://mega.nz/#!wmxGQQZT!j9c6LIN25_9CO5tByPNjqP6fH42lR0DnOlgCWFg7iao