Borislav Pekić

Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuđen je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru.

Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovćen film“. Godine 1959. počinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kuću, a iste godine sa Ljiljanom dobija ćerku Aleksandru. Na početku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za različita filmska preduzeća. Prema njegovom tekstu „Dan četrnaesti” snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu.

Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme čuda”. Od tada se posvećuje isključivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Član je uredništva „Književnih novina” od 1968. do 1969. godine i saradnik u časopisima „Stvaranje”, „Književnost”, „Savremenik” i „Književna reč”, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, „Hodočašće Arsenija Njegovana” (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekić nije uspeo da pronađe izdavača koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela).

Rukopis sotije „Kako upokojiti vampira” izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavača i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman „Odbrana i poslednji dani” (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekić 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine.

Žanr-romanom „Besnilo” (1983), svojevrsnom apokaliptičkom vizijom sveta u kojem živimo, Pekić je odstupio iz istorijske tematike „Zlatnog runa” i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujući svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu čitalaca, „Besnilo” je, pored „Godina koje su pojeli skakavci”, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledećem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naučnu fantastiku, Pekić ostaje na tragu te uzbudljive fantastične utopije.

Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekićeva „Odabrana dela” u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Časopis „Književnost” dodeljuje mu 1986. godine, povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih priča „Novi Jerusalim” 1988. godine. Za roman-epos „Atlantida” (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza „Godine koje su pojeli skakavci” (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju „Argonautika”. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomović“ iz Podgorice. „Pisma iz tuđine” (1987), „Nova pisma iz tuđine” (1989, nagrada Sent-Andreje „Jakov Ignjatović“ u Budimpešti 1990. godine) i „Poslednja pisma iz tuđine” (1991, godišnja nagrada Grafičkog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekićev publicistički stvaralački domen. Esejistička proza „Sentimentalna povest britanskog carstva” objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Počasnu nagradu BIGZ-a.

Borislav Pekić je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” beleži 300 izvođenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Između ostalih dramskih dela izvođena su „Generali ili srodstvo po oružju” (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 189. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami „Kako zabavljati gospodina Martina” dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pečat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge.

Dela su mu prevođena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski.

Godine 1990. postaje jedan od osnivača Demokratske stranke, potpredsednik i član Glavnog odbora. Učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije.

Pekić je bio dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, član Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih umetnika i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma.

Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.

Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju „Anali Borislava Pekića”. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U „Analima Borislava Pekića” svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira.

Nakon piščeve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić.

Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Niko nije bezbedan.
Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili.

Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogađa londonski aerodrom Hitrou u jeku letnje sezone. Usled mutacije virusa besnila u jednoj naučnoj laboratoriji, epidemija se širi zastrašujućom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje. U karantinu, koji obuhvata ogroman kompleks, zateklo se na desetine hiljada putnika i nameštenika aerodroma...U ovoj univerzalnoj metafori, čije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj Kugi ili Saramagovom Slepilu, zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim psećim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajući tako zastrašujuću istinu o ljudskoj prirodi: nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rođenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja.

Apokaliptična vizija sveta koja se bavi ljudskom vrstom i prirodom naše civilizacije.



https://megaupload.nz/A639j9s4n3/Borislav_Peki_-_Besnilo_odt

„Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela… Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi… Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut… Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni… Ima ljudi čiji je život trag u vodi... “
Borislav Pekić

Novi Jerusalim je zbirka priča široke vremenske perspektive, ali i veoma široke perspektive karaktera; od ljudi koji stvaraju svet i novi sadržaj do onih koji ruše. Karakteri u sebi nose, kao dominantnu osobinu, pečat i lik vremena, kao sudbinu, iskušenje i tragiku postojanja. Svakom junaku Pekić je odredio jedan od osnovnih elemenata – metal, zemlju, vatru, vazduh, vodu …

https://megaupload.nz/3c39j1s6n1/Borislav_Peki_-_Novi_Jerusalim_odt

Andrija A. Gavrilović, emigrant u Zapadnoj Nemačkoj pedesetih godina XX veka, pokušava da svoj spokoj nađe u starom kraju. Njegova molba za sahranu na teritoriji FNRJ, inspirisana Odbranom Sokratovom, neobična je novela o emigrantskoj sudbini i tragovima bivšeg života kojem Gavrilović pokušava da se bar u smrti vrati. Ispisujući memoare, Gavrilović će kao običan čovek iz naroda opisati tragiku postojanja i odnos prema društvenom licemerju u svim društvenim sistemima.


https://megaupload.nz/6338j0s2nd/Borislav_Peki_-_Odbrana_i_poslednji_dani_odt

Živimo u vremenu čuda u kome su čuda okrenuta protiv čoveka.

„Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od ovih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je, grade budućnost.“ Borislav Pekić

Okvir ovog Pekićevog maestralnog romana, sastavljenog iz priča, jesu biblijski motivi Isusovih čuda u Judeji. Sa poetičnom dijalektikom ona su izokrenuta u svoju suprotnost sa puno humora ali i duboke empatije za ljudsku patnju, ljubav i sudbinu. Leprozna žena je isceljena ali nije prihvaćena više nigde, slepi čovek progleda ali vidi svet i zgađen sam sebi kopa oči, mutavac kada progovori o onome što je uvek mislio biva razapet na krst. Složeno i slojevito delo na slikovit način ukazuje na isključivost ideologija, dogmi i doktrina, gde iz najvećeg nametnutog dobra proističu najveće nevolje. Na magičan način uvedeni smo u svet daleke prošlosti gde ideološka zagriženost i netrpeljivost bilo koje dve suprostavljene snage pokazuje iste osobine kao i u bilo koje doba ljudske istorije. Ideološka polarizacija zrači svojom porukom sve do današnjih dana.

https://megaupload.nz/9536j1s9n4/Borislav_Peki_-_Vreme_uda_odt

Kraj je samo početak...

Ako smo ovu knjigu u vremenima njenog nastanka gledali kao naučnu-fantastiku, danas možemo da je posmatramo kao blisku budućnost.

„Zemlja se zvala Arnos. Opet je 1999, i mladić Arno čeka devojku Marie-Louise na pašnjaku koga je zvao Zeleni Kraj. Očekuje se smak sveta kada bude pomračenje sunca 6. jula 1999. Vreme će i dalje postojati ali neće postojati ljudi...“ Borislav Pekić

Roman 1999. je treći i poslednji deo Pekićeve poznate antropološke trilogije Besnilo – Atlantida – 1999. To je kentaurski hibrid zbirke pripovedaka i romana, u kome se kroz neizračunjivo vreme spajaju rađanje, lutanje i smrt jedne komete. Slutnja propasti civilizacije na pragu samouništenja njenim tragičnim junacima daje simboličke obrise poslednjih bića na opustošenoj planeti. Ova dramatična priča u različitim junacima prepoznaće istu sudbinu, i kroz pet priča i pet čovečanstava udaljenih milonima godina sjediniti ih u zajedničku kataklizmu. „Ako je i ne opažaju, niti njene antropološke posledice razumeju, ljudi je osećaju. Ako su pravi, naravno. Ako i oni nisu već androidi...“

https://megaupload.nz/M334j1sbn5/Borislav_Peki_-1999_pdf

Između njega i sveta postoji zid mračne tajne...

Radnja se događa danas, ali budućnost je već prošla!


„Još od prapostojanja, još od zore čovečanstva, vodi se na ovoj planeti najpresudniji i najkrvavljiji građanski rat koji od ovih sporednih, sekundarnih, nevažnih, niko i ne primećuje. To je rat između ljudi i androida. U Atlantidi ću eliminisati sve elemente fabule i baviti se isključivo svojim shvatanjem da je ova naša civilizacija već hiljadama godina metaforično – androidska.“
Borislav Pekić

Posle više od dvadeset godina ponovo je pred čitaocima Pekićeva knjiga koja je deo antropološke trilogije Besnilo – Atlantida – 1999. Dinamična priča o borbi između robotske i ljudske civilizacije koje uporedo obitavaju na zemlji, ovaj roman je spoj negativne utopije, klasičnog epa i fantastičnog trilera. „I tako već ulazimo u čarobnu tajnu. A tajne se ne ispovedaju.“

https://megaupload.nz/Pc3fj0s3n6/Borislav_Peki_-Atlantida_pdf

Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečanstva. ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu.mongeNjihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina.

Dve su vrste alfijskih bića, fazmi, kako bi rekli Heleni koji su sa senima živeli prisnije nego mi sa senkama. Jedna trag ne ostavlja, druge trag ne vidimo. Putanje života postoje, ali, plitke, neizrazite, nisu od onih što se na tlocrtu sudbine golim okom opažaju ili su takve prirode da ih kao ljudske stope ne primamo.

U kakvu vrstu ide život ličnosti što ćemo je pesnički nazvati "čovekom koji je jeo smrt", administrativno obeležiti kao građanina Jean-Louisa Popiera, a upoznati blagodareći mojoj idiosinkraziji prema zvaničnoj istoriografiji, nećemo reći. Delimično stoga što ne znamo, delimično da neobičnu povest o njemu uskladimo s običajima starovremene istrage koja konačne zaključke o osumnjičenom donosi posle hapšenja, a ne one napredne što im s tim zaključkom na vrata kuca.

Ne očekujte da ime građanina Popiera nađete i u jednom kompendijumu Francuske revolucije, ma kako iscrpan bio. Nema ga kod Carlyleaa, jer ovaj je obožavao heroje, a ljudi se spominjao tek ako su kao žrtve časti imali sudelovati u njihovim herkulskim Radovima, ali ga nema ni u knjigama poštovaoca narodnih masa Mathieza, kome su i bogovi, nekmoli ljudi, bili tek marionete Velike Majke Nužde, nevidljivim koncima vezani za Njenu previšnju volju i pokretani potrebama Vremena, a pomalo zabludama njegove lične doktrine.


https://megaupload.nz/I335j1sbn3/Borislav_Peki_-_ovek_koji_je_jeo_smrt_pdf

„Ne veruj onima koje često kažnjavaju, a na njima se to ne primećuje, ali ni onima koje ne kažnjavaju nikad, a na njima se to primećuje. Najbolje je da ne veruješ nikom. Ali da se ponašaš kao da veruješ svakome.“ Borislav Pekić

Letopis zatvorskih godina Borislava Pekića iznosi svu tragiku piščevog ličnog iskustva i obelodanjuje surovo naličje komunističkog režima u Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata. Čitajući ovo potresno i poučno svedočanstvo otkrićemo zajedno sa piscem kako tamnica menja jezik, percepciju, život, pretvarajući se u neku vrstu paralelne stvarnosti gde se zakonitosti ljudske zajednice najbolje vide.

Gde su granice slobode? Da li svi putevi borbe vode u stradanje? Jesu li osuda, prisila i teror nezavidna baština od koje društvo još nije odustalo?

Odgovore za koje mnogi nemaju snage i savesti Borislav Pekić nalazi u svom i kolektivnom iskustvu svog naroda, kao i u tekovinama civilizacije u koje u svim periodima istorije spada i – zatvor. U svom tamnovanju pisac nalazi okvir vlastite egzistencije i duha, borbe i istinskih granica života i smrti – smisla življenja, pre svega.

https://mega.nz/#!RuwWVAQS!-fwsZNw1RcHY0vnTUV0LOTPFvwcU2_tBmu7Wvyke2fI