Orhan Pamuk

Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaš, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu, ali se potom opredelio za novinarstvo. Napustio je studije na Tehničkom fakultetu, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta i diplomirao 1976. godine. Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je 1979. godine nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984. ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la decouverte europeenne). Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, čiji je prevod na engleski Njujork tajms pozdravio rečima „Nova zvezda ukazala se na Istoku“, prevedena je na sve velike zapadne jezike. Njegov četvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Taj scenario objavljen je kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, Zovem se crveno(1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. godine.Godine 1998. Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugom pripovetkom Gledanje kroz prozor, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002. objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu rodnom gradu − Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemačke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) za 2005. godinu. Godine 2006. dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost. Iste godine odlikovan je francuskim Ordenom viteza reda umetnosti i književnosti, a Univerzitet u Vašingtonu dodelio mu je medalju (Distinguished Humanist Medal), koja se bijenalno dodeljuje naučnicima i umetnicima za vrhunska dela i hrabrost.Orhan Pamuk je počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti, kao i Kineske akademije društvenih nauka. Godine 2010. uručena mu je Nagrada „Norman Majler“ za životno delo (2010 Norman Mailer Lifetime Achievement Award).Knjige Orhana Pamuka prevedene su na više od četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.

Vidljivo je da se Pamukove knjige, bilo da im je radnja smeštena u daleku ili blisku prošlost ili pak u sadašnjost, bave nekolikim temama koje su za njega skoro opsesivne. Jedna od njih je unutrašnja borba krhkog kulturološkog identiteta Turske između Zapada i Istoka, i to kako na kolektivnom tako i na individualnom planu.

Crna knjiga je nastala 1990. godine kao četvrti Pamukov roman i od tada pa do danas biva jedna od njegovih najkompleksnijih, ali i najtiražnijih knjiga i u Turskoj i u svetu. Ako su raskošni roman Zovem se Crveno poredili sa Ekovim Imenom ruže, Crna knjiga bi mogla naći svoj ekvivalent u Fukoovom klatnu. Ali ona je šira i od toga: satkana je od istočnjačke tradicije i Pamukovog talenta za pričanje priče i od zapadnjačkih modernističkih izleta u fantaziju - ona je i Hiljadu i jedna noć i kriminalistički roman u jednom.

Nezaobilazna tema (zamene) identiteta kroz bravuroznu psihološku i književnu stilizaciju u ovoj knjizi još jednom pokazuje da je Orhan Pamuk jedan od najboljih savremenih pisaca sveta. Evo primera u dve rečenice koje oslikavaju suštinu Crne knjige: „Pogledao sam u ogledalo i pročitao svoje lice." i „Sanjao sam da sam na kraju ličnost koja sam godinama želeo da budem."

Zbog ovakvih knjiga možda pisanje i postoji.

Vladislav Bajac



https://mega.nz/#!hiI0lCpK!LY-qL_6o8uZlQ83FjaxEULhwAYaAw7kR3DGoa2wDabc