Gotfrid August Birger

Gotfrid August Birger rođen je 1747. u Molmerswendeu. Otac mu je bio pastor, a sam Gotfrid je odmalena pokazivao sklonosti pisanju stihova i samoći. Od njegove dvanaeste godine odgajao ga je deda s majčine strane, koji ga je poslao na školovanje u Padagogijum u Halleu.Teško je učio latinski, pa je 1764.godine prešao na Univerzitet u Halleu te studirao teologiju, koji je vrlo brzo zamijenio pravima. U to vreme ozbiljno se počeo zanimati za književnost i divlji, neodgovoran način života. Uprkos nesuglasicama s dedom, obećao je da će se primiriti, pa je upisao pravo na Göttingenskom univerzitetu.Svejedno, nastavio je s raskalšnim načinom života, pa ga je deda razbaštinio. Burger je morao sam nabaviti sredstva za život. Proučavao je staru književnost, čitajući klasike na francuskom, italijanskom, španskom i francuskom jeziku, proučavajući i stare engleske i škotske balade.Svoju prvu pesmu objavio je 1771. godine, a već sledeće godine bio je poznati pesnik. Tada ga je deda opet uzeo pod svoje i platio sve njegove dugove. 1773. objavio je jednu od svojih najboljih balada "Lenore". 1778. godine postao je urednik Musenalmanacha i na toj poziciji ostao do kraja života. U međuvremenu se oženio, ali i zaljubio u ženinu sestru, koja se spominje u mnogim njegovim pjesmama (kao "Molly"). Nakon ženine smrti 1784., upravo je nju i oženio. "Molly" je već nakon dve godine umrla pri porođaju, što je ostavilo dubok trag na Gotfridu. Iako je radio kao profesor i bio počasni doktor filozofije, živio je uglavnom od slabo plaćenih prevoda knjiga.Iako se njegove pesme i balade smatraju jednima od najboljih u nemačkom jeziku, Birger je najpoznatiji po svojim prevodima "Pustolovina baruna Minhauzena" Rudolfa Ericha Raspea. Birger je priznao da je adaptirao i proširio Raspeova originalna dela sa engleskog, te da je on isključivo prevodilac, ali je svejedno upravo on smatran originalnim autorom priča o Minhauzenu. Sam Raspe je s vremenom počeo tajiti da je on pravi autor tih dela.Bürger je život okončao u bijedi i siromaštvu u Göttingenu, gdje je radio kao sveučilišni profesor, a umro 1794. godine. Priče o Minhauzenu su te koje su ga sačuvale u svjetskoj književnosti, a ne njegove pjesme.

Bio jednom jedan nemački baron. Imao je dugačko ime, teško za izgovaranje: Karlo Fridrih Jeronim od Minhauzena. Mi ćemo ga kratko i jasno zvati samo Minhauzen. Živeo je pre dvesta pedeset godina. A putovao je mnogo, i to u doba kad još nije bilo vozova i parobroda, nego se lagano plovilo jedrilicom ili kaskalo na konju. Svako putovanje je tada bilo veliki doživljaj. I svi su voleli da slušaju priče nekog putnika iz daleka. A naš Minhauzen, koji se borio protiv Turaka i lovio po ruskim šumama, umeo je tako lepo da priča i da priče doteruje, da njegovi slušaoci nisu mogli da poveruju rođenim ušima. Pa ipak, svi su se pravili kao da nimalo ne sumnjaju u njegove izmišljotine i molili su barona da uvek priča sve nove i nove pustolovine.
To su njegovi prijatelji zapisali. I hvala im, jer sada i mi možemo da uživamo u pričama ovog najvećeg lažova na svetu.



https://mega.nz/#!9y51TYRC!VI72KzdhylaBl00dFOw6PH_QzCCepm8dIJYle0x_tTo