Stevan Sremac

Stevan Sremac je rođen 1855. u Senti, a njegovi preci doselili su se u Vojvodinu u vreme Čarnojevićeve seobe. Već u svojoj trinaestoj godini, prešao je u Srbiju i sa njom zauvek vezao svoju sudbinu: u njoj je stekao obrazovanje, učestvovao u njenim ratovim za oslobođenje, službovao, bio ugledan pisac. Prve književne pokušaje Sremac je objavio 80-tih i početkom 90-tih godina XIX veka, ali je punu afirmaciju doživeo tek s Ivkovom slavom, koja se pojavila 1895, kad je imao četrdeset godina, i u narednih deset godina, sve do smrti, bio je jedan od najaktivnijih i sigurno najpopularniji srpski pisac. Njegovi književni počeci nisu nagoveštavali pisca kakav će postati docnije. To su bile istorijske pripovetke specifičnog karaktera, inspirisane željom da služe u nacionalno-vaspitne mere. Njima je uobličen jedan ciklus pod naslovom Iz knjiga starostavnih, a duh narodne tradicije i legende ne ogleda se samo u nazivu ciklusa, već i u običnoj upotrebi simbola, leksike, figura i metoda usmene književnosti. U prikazivanju srbijanske stvarnosti, on je pokazao veću širinu od pripovedača koji su u Srbiji rođeni. Najduže je živeo u Beogradu: za vreme školovanja u gimnaziji u Velikoj školi, gde je i diplomirao iz istorije (1878), a zatim ponovo od 1892. do smrti, kao profesor gimnazije. U međuvremenu proveo je desetak godina u Nišu koji se tek oslobodio turskog ropstva. U svojim delima prikazao je sve tri sredine u kojima je živeo: vojvođansku, nišku i beogradsko-srbijansku; posle Matavulja, tematski je najraznovrsniji, među srpskim realistima.Pored Ivkove slave, značajnija Sremčeva dela su: „Limunacija” na selu, Pop Ćira i Pop Spira, Vukadin, Zona Zamfirova, Ibiš-aga, Čiča Jordan, Kir keras...Stevan Sremac je umro u Sokobanji 13. avgusta 1906. u pedeset i prvoj godini. Ostavio je za sobom golemo književno delo, koje mu je pribavilo ljubav čitalaca i jednodušno priznanje kritike. U stvaranju i osmišljavanju svojih dela, Sremac je često polazio od anegdote vezane za žive ljude. Ono čime se značajno razlikovao i u čemu je njegova izrazita osobenost, svakako je humoristička priroda. Sremac sa simpatijom slika sve one pojave, ljude i običaje koji nose obeležje starinskog, patrijarhalnog.

"Zona Zamfirova" je najlepši ljubavni roman u srpskoj književnosti. Na marginama stranica slikom i rečima objašnjeni su mnogi važni pojmovi iz dela. U "Pustolovnom dodatku" otkriva se tajna piščeve radionice - kako je tekla stvaralačka drama od zapisane anegdote do poslednje verzije romana. Na kraju knjige date su sažete ocene književnih kritičara i istoričara književnosti o vrednosti ovog dela. Zbog svega toga čitanje ove knjige biće vam pravo uživanje. Na 52. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga ova knjiga bila je povod za nagradu sajma "Kreativnom centru" za najbolju ediciju za 2007. godinu.



https://mega.nz/#!5ixGyYTZ!ZLK2XZ4lU0ElusI4c_mn6fkop4z7soLDWlHKktdzfDw

U Zoni Zamfirovoj Sremac je, izgladivši sve nesporazume, doveo priču do srećnog završetka. Ali, ostaje pitanje šta je bilo posle s lepom Zonom, čapkun-Manetom, i ostalim likovima koji nastavljaju da žive i nakon poslednjeg poglavlja. Priča o Zoni nastavljena je tamo gde je Sremac stao. Pred čitaocem se otvara ambijent starog Niša i on se susreće s poznatim likovima u novim, zanimljivim događanjima...



https://mega.nz/#!BjwETSqR!Xy2dmHguSycsQogh1ihCZrSY-7vEpBjxQ24p22FaLQg