Česlav Miloš

Česlav Miloš (polj. Czesław Miłosz, 30. jun 1911, Šetejnije ? 14. avgust 2004, Krakov) je poljsko?američki pesnik, prozni književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980.

Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Viljnusu polonistiku i pravo. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1949. poljske vlasti mu oduzimaju pasoš, a on uspeva da ode u politički azil na zapad, prvo u Francusku, a od 1961. u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Kasnih devedesetih vraća se u Poljsku.
Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji.U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu.

„Dolina reke Ise“ je autobiografsko delo u kome opisuje detinjstvo.

Pas krajputaš

Krenuo sam na upoznavanje svoje zemlje dvoprežnim kolima, s velikom zalihom hrane i limenom kofom koja je tandrkala otpozadi. Kofa mi je potrebna da napojim konje. Upoznavao sam brdovite i šumovite srezove, onda prašume, u kojima se s krovova kuća dižu kolutovi dima, kao da nešto gori. To je zato što su krovinjare bez dimnjaka. Ili, putovao sam poljskim i jezerskim predelima. Kako je samo zanimljivo napredovati, popuštati kajase, i čekati dok se polako, iza drveća u dolini, ne pojavi selo ili park i u njemu belina plemićke kuće. I odmah nas je lavežom dočekivao psić, revnostan u vršenju svoje obaveze. Bio je to početak veka, sada je kraj. Razmišljao sam, ne samo o ljudima koji su živeli tamo, već i o pokolenjima pasa koji su ih pratili u njihovim svakodnevnim trčkaranjima, a jednom, ni sam ne znam zašto, verovatno u snu, u zoru, pojavio se taj smešan i nežan naziv: „pas krajputaš”.



https://mega.nz/#!wngCyAJS!2SrHlyw0v15AAm7tMgG-b9LdCYMZrmEtQzxHPptzgQM