Mario de Karvaljo

Mario de Karvaljo
Ro­đen je 1944. u Li­sa­bo­nu. Di­plo­mi­rao je pra­vo. Još kao stu­dent uče­stvo­vao je u po­li­tič­kim ne­mi­ri­ma pro­tiv dik­ta­tu­re, zbog če­ga je bio uhap­šen, da bi ka­sni­je oti­šao naj­pre u Fran­cu­sku, pa u Šved­sku.  U Por­tu­gal se vra­tio na­kon re­vo­lu­ci­je 25. apri­la 1974.Svo­ju pr­vu knji­gu pri­po­ve­da­ka, Pri­če iz sed­me sfe­re, ob­ja­vlju­je 1981. Od ta­da je ob­ja­viljivao ro­ma­ne, zbir­ke pri­po­ve­da­ka i dra­me, koje su pre­ve­de­ne na mno­­ge je­zi­ke. Me­đu nji­ma su naj­po­zna­ti­ji naslovi: Zgo­de iz uli­ce pro­da­va­či­ca sar­di­na, Ne­ču­ve­ni rat u ave­ni­ji Ga­go Ku­ti­njo, Bio jed­nom je­dan na­red­nik, Da li bi­ste bi­li do­bri da mi ka­že­te za­što, Bog ko­ji še­ta na ve­čer­njem po­ve­tar­cu, Bi­lo bi do­bro da raz­me­ni­mo mi­šlje­nje o toj te­mi, Pri­če lu­ta­li­ce, Tir­ki­zna  so­ba, za koje je do­bio pre­sti­žne na­gra­de.Raz­ne te­me, od iro­nič­nih do du­ho­vi­tih, s ele­men­ti­ma fan­­ta­sti­ke, svr­sta­va­ju Kar­va­lja me­đu naj­po­zna­ti­je sa­vre­me­ne por­tu­gal­ske pi­sce.

Fan­ta­zi­ja za dva pu­kov­ni­ka i je­dan ba­zen je si­gur­no naj­bo­lji por­tu­gal­ski ro­man ob­ja­vljen 2003. Ni­šta na ovim stra­ni­ca­ma ni­je lo­še ni­ti do­sad­no, jer se uvek na­la­zi­mo okru­že­ni knji­žev­no­šću i tre­nut­nim do­ga­đa­ji­ma. Sva­ka stra­ni­ca iza­zi­va že­lju da je po­no­vo pro­či­ta­mo, ka­ko bi­smo uži­va­li u bri­ljant­noj na­ra­ci­ji, du­ho­vi­to­sti i ve­štom po­i­gra­va­nju re­či­ma.

DVA PUKOVNIKA, KOJI SU NEKADA RATOVALI U PREKOMORSKIM KOLONIJALNIM BITKAMA, SADA U PENZIJI, POVLAČE SE U PORTUGALSKU POKRAJINU ALENTEHO.

JEDAN OD NJIH GRADI BAZEN, OKO KOGA POČINJU DA SE ODVIJAJU RAZNI DOGAĐAJI...

Kar­va­ljo bri­ljant­no osli­ka­va por­tu­gal­sku po­tre­bu da se ras­pra­vlja o sve­mu, ve­šti­nu ko­ja kra­si Por­tu­gal­ce i ko­ju oni obi­la­to ko­ri­ste. Pri­ča o dva pri­ja­te­lja za­sme­ja­va nas svo­jom pa­ro­di­jom i go­mi­la­njem ra­znih ele­me­na­ta: isti­ni­tog i la­žnog, re­al­nog i fan­ta­stič­nog, aneg­do­ta i mu­dre ar­gu­men­ta­cije. Ako bi­smo tra­ži­li in­spi­ra­ci­ju za ovaj ro­man, mo­ra­li bi­smo oti­ći u XIX vek, i mo­žda još vi­še u pro­šlost. Ovaj ro­man do­no­si nam ra­ble­ov­ski smeh i na­ra­tiv­nu ve­šti­nu Tri­stra­ma Šen­di­ja. I, što je još va­žni­je, ovo je pri­ča o Por­tu­gal­ci­ma, ali sko­ro sva­ka re­če­ni­ca u njoj kao da go­vo­ri o stvar­no­sti u ko­joj ži­vi do­ma­ći či­ta­lac.

Ma­rio de Kar­va­ljo ima spe­ci­fi­čan stil, sa­ti­ri­čan, la­gan za či­ta­nje, vr­lo za­ba­van, a li­ko­ve i si­tu­a­ci­je ko­je stva­ra uvek ka­rak­te­ri­še ono sme­šno i ap­surd­no u ljud­skim od­lu­ka­ma i raz­mi­šlja­nji­ma.



https://mega.nz/#!5nwm3QYA!RZU4F2TNpDRCKgaCn0mIzUuXjYV9rGCiBqLwQ2tWFTg