Federiko Garsija Lorka

je bio španski pesnik, dramaturg i pozorišni reditelj. Garsija Lorka je bio sin imućnog andaluzijskog zemljoposednika, nikad nije bio uspešan đak. 1909. se sa roditeljima seli u Granadu. 1919. godine radi studiranja književnosti i prava odlazi u Madrid gde se upoznaje i druži sa mnogim tadašnjim španskim intelektualcima kao što su umetnici Luis Bunjuel i Salvador Dali, što je imalo veliki uticaj na njega. Krajem dvadesetih godina postaje depresivan ponajviše zbog neprihvaćanja okoline i prijatelja njegove homoseksualne orijentacije. Bunjuel i Dali zajedno rade na filmu "Andaluzijski pas", koji je Lorka protumačio kao direktan napad na njega. Shvativši problem, njegovi roditelji ga šalju na put po Americi. Od 1929. do 1930. boravi u SAD, najviše u Njujorku, a posetio je i Kubu. Lorka se 1930. vraća u novoproglašenu Republiku Španiju. Na poziv svog granadskog profesora, socijaliste F. de la Riosa, Frederiko Garsija Lorka prihvata posao direktora i umetničkog animatora studentskog putujućeg pozorišta La Baraka sa kojim je obišao sve krajeve Španije, od najbogatijih do onih najzabačenijih. Pomoću pozorišta je prikazivao dela španske klasike i sprovodio je ideju o društvenoj ulozi pozorišta. Za vreme izbijanja građanskog rata, Frederiko Garsija Lorka se zatekao u Viznaru u Granadi. 19. avgusta 1936. fašistički vojnici su ga uhvatili i streljali, a telo su mu bacili u neobeležen grob. Frankova vlada je pokušala da uništi uspomenu na Lorku tako što je uništila sva njegova dela, a spominjanje njegovog imena je bilo strogo zabranjeno. Kako je bio među prvim i najslavnijim žrtvama građanskog rata, Lorka je ubrzo postao simbol žrtve političke represije i fašističke tiranije.

Federiko Garsija Lorka je uz Servantesa, najuniverzalniji španski pisac, a nadasve i autentični simbol španske kulture. U njegovom delu duboko je ukorenjena forma narodne pesme, ali i ono univerzalno, kosmopolitsko, tradicionalno, i naravno, avangardno, a to sve zajedno čini prepoznatljivi profil španske specifičnosti. Zapravo, to je ono najživotnije u razumevanju vlastitog postojanja unutar spleta tragova sakupljenih u venac, koji je sačinjen od strasti, ljubavi, patnje i snova. U Lorkinom delu sve je to doseglo sveobuhvatnost, jer je išao istovremeno s vremenom i ispred vremena, da bi istražio, otkrio, razjasnio i protumačio, ono što je skriveno u naslagama vremena i duše, istorije i sadašnjnosti, dok je maštom i simbolom nacrtao slobodu kao božansko nadahnuće i pesnički beg od datih okvira, verujući duboko i iskreno u sudbinsko predodređenje sebe kao pesnika.

https://mega.nz/#!J6xRiaBR!1zQ2mo38TfomhVWBvu-fBSFQ0euJChFirm89sJ_lHLg