Zanimljivosti iz života pisaca

Merilin Monro i Artur Miler, od velike ljubavi do razočarenja



Od nebrojenih muškaraca koji su prošli kroz život Merilin Monro, najpoznatiji je bio američki predsjednik Džon Kenedi, najvjerniji igrač bejzbola Džo di Mađo, ali je najviše traga, kako sama svjedoči, ostavio njen treći muž, dramski pisac Artur Miler, koji je uspio da je učini najsrećnijom i najnesrećnijom ženom na svijetu.
Njihova ljubavna priča će razvedriti svakog artističkog tipa i štrebera frustriranog zbog činjenice da su lijepim ženama sportisti najčešće privlačniji od umjetnika.
Najseksepilnija žena svog vremena i, po mišljenju mnogih, najlepša u cijelom dvadesetom vijeku, ostavila je američku sportsku ikonu i udala se za jednog pisca!

Upoznali su se 1950. godine na setu filma "Bus Stop" i počeli da se viđaju.
Baš u to vrijeme Milera su pozvali pred famoznu Mekartijevu komisiju koja se bavila navodnim antiameričkim djelovanjem građana.
Miler je pred "patriotskom inkvizicijom" odgovarao zbog navodnih komunističkih stavova. Vlasnici velikih holivudskih studija savjetovali su glumici da ostavi pisca, jer će u protivnom rizikovati karijeru, što je ona odbila, nazvavši ih "rođenim kukavicama".
Svoju ljubav pisac i glumica krunisali su brakom u junu 1956. godine. Brak su dugo krili od medija, a Merilin je, iako odgajana kao hrišćanka, zbog Milera prešla u judaizam. Glumica je čak ostala i u drugom stanju, ali je trudnoća bila vanmaterična, pa je morala da abortira.
Merilin Monro i Artur Miler su najsrećniji bili vjerovatno ljeta 1957. godine, koje su proveli u iznajmljenoj kući na Long Ajlendu, gdje su vrijeme provodili u plivanju i dugim šetnjama po plaži.
Merilin se tada družila sa piscima Karsonom Mekulersom i Ajzakom Dajnesenom, takođe se sprijateljila se sa Trumanom Kapoteom i upoznala neke od njenih književnih heroja, kao što su pjesnik Karl Sandberg i pisac Sol Belou, s kojim je večerala čekajući čikašku premijeru filma "Neki to vole vruće".
Književnici, ali ni knjige nisu bili slučajnost u njenom životu. No životna bajka nije potrajala, u Londonu, gdje su otputovali na jesen te iste godine na snimanje filma "Princ i igračica" sa Lorensom Olivijeom, Miler joj je priredio životno razočaranje. Merilin i njen muž Artur preselili su se na veličanstveno imanje u Sariju, blizu Londona. Na papiru je sve izgledalo idealno, ona je bila producent filma koji je režirao i u kome je igrao jedan od najcenjenijih glumaca njene generacije i živjela je u velikoj seoskoj kući sa čovjekom koga je najviše voljela. Kao umjetnik nije mogla da se osjeća ispunjenije, sve dok slučajnost nije potkopala njeno inače vrlo krhko samopouzdanje i povjerenje u muža. Na imanju je naišla na Milerov dnevnik u kome se on žalio da je razočaran njom i da ga je ponekad pred prijateljima sramota da bude u njenom društvu. Poslije čitanja tog zapisa, Merilin je bila uništena, jer se ostvario jedan od njenih najvećih strahova da će razočarati čovjeka kojeg voli.
Razveli su se 24. januara 1962. godine u Meksiku, a Miler j već 17. februara stupio u brak sa Inge Morat, koja je bila model i radila na snimanju njegovog filma "Neprilagođeni".

preuzeto sa nezavisne.com

Gijom Muso-TAJNI ŽIVOT PISACA



Da bi se preživelo, potrebno je pričati priče.
Umberto Eko, Ostrvo dana pređašnjeg



Tajanstveni Natan Fols
(4. 3. 2017, veče)

Odsutan sa književne scene gotovo dvadeset godina, autor ču- venog romana Lorelaj Strejndž i dalje fascinira čitaoce svih uzra- sta. Povukavši se na mediteransko ostrvce, pisac neumoljivo odbija saradnju s medijima. Pokušali smo da istražimo malo o samotnjaku s ostrva Bomon.
Reč je o efektu Strajsendove: što više nešto želimo da sakrijemo, tim više privlačimo neželjenu pažnju na predmet skrivanja. Nakon neočekivanog povlačenja iz književnog sveta sa samo trideset pet godina, Natan Fols je takođe postao žrtva ovog neobičnog fenomena. Obavijen velom tajne, život ovog pisca francusko-američkog porekla već je dve decenije predmet brojnih tračeva i glasina.
Rođen u Njujorku 1964. godine, od oca Amerikanca i majke Fran- cuskinje, Fols je proveo detinjstvo u Parizu, ali se vratio u SAD da bi završio studije, najpre na Filipsovoj akademiji, a zatim na Jejlu. Stekavši diplomu iz oblasti prava i društvenih nauka, posvetio se humanitarnom radu i nekoliko narednih godina proveo u akcijama protiv gladi i s Lekarima bez granica, i to uglavnom u Salvadoru, Jer- meniji i Kurdistanu.

USPEŠNI PISAC
Natan Fols vratio se opet u Njujork 1993. godine i tu objavio i svoj prvi roman Lorelaj Strejndž, koji govori o životu devojke koja je pacijent psihijatrijske bolnice. Roman nije doživeo uspeh istog trena, ali se glas o njemu postojano širio među mladim čitaocima, što je ovo delo na kraju vinulo u sam vrh najprodavanijih naslova. Dve godine kasnije Fols je dobio i Pulicerovu nagradu za svoje drugo delo Mali američki grad – obimni roman sa mnoštvom uzbudljivih intriga. Na taj način se nametnuo kao jedan od najoriginalnijih modernih američkih pisaca.
Godine 1997. je prvi put uzburkao književni svet. Nakon selidbe u Pariz, objavio je novi roman, ali ovog puta na francuskom. Smo­ ždeni je srceparajuća ljubavna priča, ali i dubokoumno razmišljanje o bolu, unutrašnjem svetu i moći samog pisanja. Zahvaljujući ovom delu, a naročito zahvaljujući gostovanju u specijalnom izdanju emisije Kulturna čorba zajedno sa Salmanom Ruždijem, Umbertom Ekom i Mariom Vargasom Ljosom, Fols postaje opštepoznat i u Francuskoj. Gostovao je još jednom u toj emisiji u novembru 1998, što će biti i njegovo pretposlednje pojavljivanje u medijima.



SAMOTNJAK S OSTRVA BOMON
Od tada živi daleko od očiju javnosti. Nastanivši se u kući na ostr- vcetu Bomon, Fols nikada više nije objavio ni jednu jedinu reč, niti dao ijednu izjavu za javnost. Odbio je i sve ponude za ekranizaciju njegovih romana (Netfliks i Amazon su takođe nedavno odbijeni, iako su ponudili, kako se priča, astronomske sume).
Već gotovo dvadeset godina, zaglušujuća tišina bomonskog sa- motnjaka ne prestaje da uzburkava javnost. Zbog čega je Natan
Fols, sa samo trideset pet godina, na vrhuncu slave, odlučio da se potpuno povuče iz javnog sveta?
„Nema nikakve misterije kada je Natan Fols u pitanju“, tvrdi pi- ščev dugogodišnji agent Džasper van Vik. „Nema nikakve tajne koju treba otkrivati. Natan je jednostavno odlučio da okrene novi list i da napusti pisanje i stresni svet izdavaštva.“ Na pitanja o svakodnevici čuvenog pisca, Van Vik ostaje nedorečen: „Koliko ja znam, Natan se posvetio nekim privatnim stvarima.“



AKO HOĆEŠ SREĆU, SAKRIJ SE!
Kako bi osujetio sve nade čitalaca, agent je dodao da autor „nije napisao ni jedan jedini red već dvadeset godina“, i odlučno dodaje:
„To što se Lorelaj Strejndž često poredi s Lovcem u žitu ne znači da je Fols imalo nalik Selindžeru: u njegovoj kući nema sanduka krcatog rukopisima. Nikada više neće biti novog romana Natana Folsa. Čak ni posthumno objavljenog. To vam garantujem.“
Međutim, ova opaska nije uspela da obeshrabri najradoznalije u pokušaju da saznaju više. Tokom svih ovih godina, brojni čitaoci i novinari otisnuli su se na ostrvo Bomon i vrzmali se oko Folsove kuće. Uvek su nailazili na zatvorena vrata. Nepoverenje je, izgleda, zahvatilo i ostrvljane. Ovo i ne čudi preterano, budući da je ovo me- sto, i pre dolaska pisca, za zvanični slogan izabralo: „Ako hoćeš sreću, sakrij se!“
„Naša opština nikad ne daje bilo kakve podatke o ostrvljanima, bilo da su oni poznati ili ne“, precizirao je sekretar gradonačelnika. Retki su i ostrvljani koji su pristali da kažu bar koju reč o piscu. Oni koji i pristanu da daju šturu izjavu, trivijalizuju prisustvo autora romana Lorelaj Strejndž na svom ostrvu: „Natan Fols ne živi zakopan u svojoj
kući, i nije osobenjak“, tvrdi Ivona Sikar, supruga jedinog lekara na ostrvu. „Često ga viđamo za volanom njegovog mini mouka, kojim ide u kupovinu u Edovo ćoše, jedinu prodavnicu u gradu. Posećuje i lokalni pab, naročito prilikom prenosa mečeva Olimpika iz Marselja“, dodaje vlasnik paba. Jedan od redovnih gostiju dodaje: „Natan nije divljak, kako ga novinari predstavljaju. On je pre svega vrlo prijatna osoba, koja je ljubitelj fudbala i japanskog viskija.“ Samo jedna tema može da ga razljuti: „Čim pokušate da s njim razgovarate o knjigama ili književnosti, odmah napušta prostoriju.“



PRAZNINA U KNJIŽEVNOSTI
Fols ima brojne obožavaoce i među kolegama. Na primer, Tom Bojd ga bezgranično poštuje: „Zahvaljujući njemu, doživeo sam najlepše emocije tokom čitanja. On je, bez sumnje, jedan od pisaca kojima mnogo dugujem“, tvrdi autor Anđeoske trilogije. Slično tvrdi i Toma Degale, koji smatra da je Fols sa svoja tri međusobno potpuno razli- čita romana izgradio originalnu zaostavštinu koja će se dugo pamtiti.
„Naravno, i meni je žao što se povukao s književne scene“, dodaje francuski romansijer, „našem vremenu nedostaje njegov glas. Mnogo bih voleo da se Natan vrati s novim romanom, ali mislim da se to ipak nikada neće dogoditi.“
Verovatno će tako i biti, ali ne zaboravimo da je Fols za motiv svog poslednjeg romana izabrao sledeću rečenicu iz Kralja Lira: „Zvezde nad nama, zvezde određuju karaktere naše…“
Žan Mišel Diboa

PISAC KOJI JE
PRESTAO DA PIŠE


Poštovani,


G. Rafael Bataj
Avenija Aristida Brijana 75 92120 Monruž

U Parizu, 28. maja 2018.
Potvrđujemo prijem rukopisa Stidljivost vrhova i zahvalju- jemo Vam na poverenju koje ste ukazali našoj izdavačkoj kući. Naša stručna komisija pažljivo je pročitala Vaš rukopis i zaključila da, nažalost, nije u skladu s vrstom dela koja tre-
nutno tražimo.
Najiskrenije želimo da što pre pronađete odgovarajućeg izdavača za ovaj tekst.

Srdačan pozdrav, Sekretar uredničkog odbora
Gijom Muso
P. S. Svoj rukopis možete preuzeti u našim kancelarijama u roku od mesec dana. Ukoliko želite da vam bude poslat po- štom, molimo vas da nam pošaljete kovertu adresiranu na vaše ime, s plaćenom poštarinom.

КАКО ЈЕ ЂУРА (О)БРАО БОСТАН

Београдски дани нашег познатог песника, сликара и боема текли су између посла коректора и кафанског стола

Георгије Ђура Јакшић стигао је на службовање у Србију 1856. године, са двадесет и четири лета, а тек „1870 године примио је српско поданство”. Као учитељ радио је у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи и Пожаревцу (где се и оженио), касније као „учитељ цртања и краснописа“ у крагујевачкој, београдској и јагодинској гимназији. У Јагодини је био отпуштен после сукоба са Савом Сретеновићем из Министарства просвете, који се школовао у Русији и пошто је издао „Словенску граматику”, сматрао је себе за „великог књижевника“. Дошао је у инспекцију у јагодинску гимназију. Док су сви наставници помно слушали Сретеновића, Ђура на то није обраћао много пажње.
Кад су се увече наставници, заједно са начелником, искупили код „Шарене механе”, дошло је до отвореног сукоба између Ђуре и Сретеновића. Том приликом он је рекао „да Ђура не живи како живи, он би одавно био на месту на ком је Сретеновић, а Сава Сретеновић, по знању и памети својој, једва би доспео да може бити оно што је сада Јакшић...” Наравно, начелник Сретеновић, чим се вратио у Београд, својеручно је написао одлуку за Ђурин отпуст коју је министар Д. Матић и потписао.

Пун сто код „Цара”



Приватни живот Ђуре Јакшића у Јагодини није био нимало лак. За време боравка у овоме граду, са женом и четворо деце, променио је три стана. Плата му је била мала, а уз то, никако није могао да се ослободи страсти да све што заради и од државе и од приватних послова потроши са друштвом. Због тога му је породица често остајала без основних ствари.
Захваљујући др Владану Ђорђевићу (лекару, књижевнику и државнику) Јакшић 17. новембра 1872. године добија место коректора у Државној штампарији са платом од 250 талира годишње, 50 талира више него у Јагодини.
О том Јакшићевом коректорском раду у свом „Дневнику” писао је Танасије Таса Младеновић, правник и књижевник:
„Јакшића нисам налазио да што корегише; то су радили млађи људи; али сам га затицао да пише своје ствари. Новелу 'Куршум', коју је, колико се сећам, по поруџбини уредника Илије Огњановића (Абуказема), из Новог Сада, радио за „Јавор“ , писао је преда мном на парчадима хартије у величини, као што су папири за писма. Перо није бирао. Писао је и са раскреченим. Мастило му је било увек јако црно. А потези су му ишли дубоко у хартију. Писмена су му падала дебела, маркантна. Јакшић је стављао идеју на папир одмах, не мислећи дуго. И пошто би попунио два-три листића, напуштао је писање, остављајући, да сутра дан настави...”
Јакшић је, нарочито увече, најрадије ишао у кафану код „Руског цара“. Ту је баш пред келнерајем, данас би се рекло шанком, био један сто. За тим столом седели су редовни гости: Наум Штерић Наумовић и Спира Ђ. Спирић, трговци. Ту је увек седео и Ђура, а трговац Наумовић, човек имућан, често је новцем притицао у помоћ сиромашном песнику. Ту су често долазили Светислав Вуловић, Драгољуб Стојиљковић, правник, Паја Мијатовић, трговачки агент, Риста Христић, писар. Са њима је често седео и газда „Руског цара” Прока Јовановић, чији је син, онда циришки ђак, постао министар грађевина у Србији.
У то време, по наруџбини газда-Проке, Ђура је за „Руског цара”, израдио портрет ондашњег руског императора Александра II. Кад је Прока умро, слика је продата и изложена у хотелу „Империјал”.
У Београду, у то време, најбољи Јакшићев пријатељ био је др Владан Ђорђевић, тада уредник познатог часописа „Отаџбина“, у коме је Ђура био стални сарадник. Они су се готово свакодневно састајали код „Коларца“. Др Владан је, за Ђурину љубав, навраћао по неки пут и у кафану код „Дарданела”, где су се искупљали глумци и књижевници онога времена. Знајући каквог је материјалног стања Ђура, а ценећи његове радове, др Ђорђевић га је увек каваљерски хонорарисао. Поред хонорара, Ђури је једном био потребан и лекарски савет.

Стиховане играрије са лекаром

Новинар и писац Ђорђе Поповић Даничар (1832–1914) пише да је разговор, поводом тог лекарског савета, а по признању самог Ђуре, био вођен у стиховима, за кафанским столом, код „Коларца“. Даничар је ову Ђурину причу забележио и ево шта је сачувано од овога разговора:
Саставши се код „Коларца“ на пиву, запази доктор Владан да Ђура не изгледа добро, па га запита шта му је.
Испивши чашу, рече му Ђура:

„Докторе драги, ко што видиш патим –

Гуши ме астма, не могу да лежим...

Дед' окрепи ме неким пићем свежим“.

А доктор Владан ће на то:

„Остави се пити.“

Ђура:

„О, сине Бруте, па зар, дакле, и ти?“

Владан:

„Ђуро, пиће шкоди,

Најбоље биће – посвети се води;

Ко жели здравља, нека воду пије.“

Ђура:

„Та ни за чизме вода добра није,

Али да видиш колико те ценим,

Од сад ћу вино водом да заменим.”

Ватра гори, пламен лиже



Иако је за живота желео да буде признат као сликар, савременици су Ђуру Јакшића пре упамтили као писца и песника него као сликара. Једно од Јакшићевих најбољих сликарских дела „Одмор после боја” (или „Караула”, „На стражи”, „Ноћна стража”), надахнуто је истинитим догађајем који се одиграо током Српско-турског рата, на Вучјој пољани, тада на граници са Турским царством. Петорица српских ратника херојском борбом задржали су две стотине непријатељских војника. Један је погинуо, преостало их је четири, тројица се одмарају док четврти у ходу стражари. Догађај је Јакшић преточио прво у стихове и објавио их у листу „Отаџбина” („Насред куле карауле/ Око ватре на огњишту/ Стражари се искупили.../ Ватра гори, пламен лиже/ И по тамни дуварови/ Горостасне сенке диже...”). Убрзо је перо заменио кичицом и свој романтичарски занос и патриотски набој на најбољи начин крунисао ремек-делом српског романтизма – „Одмор после боја”, где је као сликар највише био близу драме великог и непревазиђеног Холанђанина коме се неизмерно дивио – Рембранта ван Ријна.

Ђура је прихватио лекарски савет – долазећи у кафану, пио је само воду и црну кафу. Али је још више ослабио и омршавио. Издржао је још неко време, али се поново вратио вину. И једнога дана, кад др Владан наиђе код „Коларца“, види Ђуру:

„Како си Ђуро?“

Ђура:

„Није ништа добро,

Види ме само, ја сам бостан обро;

Од тебе залуд тражио сам лека...

(Показује руком на чашу)

Погледај, ево – моја апотека.

Рекох ти: вода ни за чизме није;

Луд, ко крај вина само воду пије.

После твога лека немам нигде мира –

На част ти твојих педес'т талира!

Пијући воду, пресахле ми песме...“

А доктор Владан викну:

„Не, то бити не сме;

Пиј, брате Ђуро, пиј, што можеш више –

Талира биће, биће као кише...“

Празно седиште

Талира, па и дуката, било је код Ђуре, а у томе је значајну улогу одиграо и његов однос према Обреновићима. Повратак Обреновића 1858. године на власт поздравио је одушевљеним стиховима. Треба само прочитати његову песму посвећену Светоандрејској скупштини, песме посвећене кнезу Милошу, кнезу Михаилу, кнезу Милану, кнегињама Јулији и Наталији. Обреновићи су не једном слали новчане прилоге да помогну песника. Једном приликом добио је 25 дуката, и после три дана, за столом у кафани, жалио се да су „као на ватри планули“.
За столом, у друштву, уз мезе пило се пиво и водили су се разговори и збијале шале. Јакшић је често правио досетке, а те шале дохватале су све за столом.
„Једном сам слушао Јакшића и да пева, – писао је Таса Миленковић – што је ретко иначе чинио. Уосталом, ни гласа за песму није имао...”
Догодило се то на вечери код „Коларца“. Ђура је, очигледно раздраган, певао ону веселу банатску песму „Ој, девојко, бриго материна / Све се бринеш удати се нећеш...“
Као писац и књижевник, Ђура Јакшић имао је у Народном позоришту бесплатно своје седиште у другом реду партера, али је ретко долазио на представе. Иако би који пут дошао, није остајао до краја, већ би се повукао у сутерен позоришта, где је била позоришна кафана...
Тако су текли Ђурини београдски коректорски дани све до 16. новембра (по старом календару) 1878. године, кад се упокојио. Сахрањен је на Старом ташмајданском гробљу. Посмртни остаци, уз присуство Стојана Новаковића, председника Одбора за пренос његових костију, секретара Бранислава Нушића „и доста другог света“ откопани су 19. и 20. октобара 1907. године и пренети, уз највише почасти, на Ново гробљe.


Аутор: Дејан Томић
Илустратор: Драган Максимовић