Ljubavi srpskih pisaca

Feljton

Kicoš i ženskaroš



OTAC mi beše pevao pesme i lepio banke tamburašu na čelo... Danju je piskarao, a noću bančio, pijanog su ga na saonicama donosili kući. Tek posle pet godina rodio sam se ja. I tada me poviše u jednoj korpi za rublje, a mati mi pevaše po celu noć uspavanke.
Ovo je piščev iskaz, a podaci još kažu da je Toma Crnjanski bio pisar, robusne naravi, prgav, kockar i noćobdija. A njegova druga žena (prva je umrla i sa njom je imao sina Jovana) bila je Marija Vujić, iz pančevačke ugledne familije, kći graničarskog oficira. Kada su je udali za Tomu Crnjanskog, on je toliko bio u dugovima, da je majka Miloša, kada se rodio, odgajila u koritu u kome se hleb mesio.
Kao đak i student Miloš je mnoga leta provodio u Ilandži. Meštani ga iz tog vremena pamte kao “ekstravagantnog i kicoški obučenog” po poslednjoj, ondašnjoj modi. Kažu da se družio sa vršnjacima, ali da je bio pomalo uobražen i da je sve oko sebe držao na odstojanju. Uvek je pod miškom nosio neke knjige, pa su ga svi smatrali zanesenjakom, učenim mladim čovekom.
Kako je rano ostao bez oca, majka nije bila u mogućnosti da ga školuje, već je to učinio bogati ujak, Vasa Vujić iz Beča. Pošto je završio osnovnu i srednju školu kod fratara u Temišvaru, upisao se u Eksportnu akademiju u Rijeci, iako to nije odgovaralo njegovom ukusu, jer je perom počeo da se bavi još kao petnaestogodišnjak, pišući za dečji list “Golub”.
Miloš Crnjanski je bio i strastveni fudbaler, mačevalac, veslač i avijatičar. Sportski napor bio je za njega jedan vid modernog romantizma, a pored prve štampane pesme zaigrao je i u školskoj reprezentaciji.
Prvi svetski rat proveo je u jednom mađarskom puku na Istočnom frontu, u Galiciji, zatim na italijanskom frontu u Udinama. Kada se carevina raspala nastanio se u Beogradu. Sa 19 godina napisao je dramu “Prokleti knez” koju je poslao Narodnom pozorištu u Beogradu. Upisao se na filozofski Fakultet, gde se upoznao sa svojom budućom ženom, Vidom, ćerkom uglednog Dobroslava Ružića.
Mlad, dobro obrazovan, lepo oženjen, povrh svega već poznat i priznat pesnik, brzo je stekao veliki broj prijatelja, ali i ponekog zavidljivog neprijatelja. Govorio je nemački, mađarski, francuski, italijanski i engleski. Bio je izvanredan govornik i zanimljiv u svojim izlaganjima.
Po rečima Vide, njegove supruge, upoznali su se na fakultetu. Ona mu je rekla da je mesto do nje zauzeto, a on: “Šta zauzeto!” i seo je pored nje.
Izgledao je neobično sa plavim šeširom. Njeni su bili protiv Crnjanskog, naročito njen stric Žarko Ružić.
- Jednom nas je na Slaviji sačeko motkom - govorila je Vida. Crnjanski je izbegao tuču, a ja sam stricu otela motku. Stric je želeo da me uda za jednog kraljevog oficira, stalno me pozivajući na dvorske balove. Ja sam ubrzo otišla u Pariz. Crnjanski me je ispratio na voz i dogovorili smo se da se dopisujemo. No, sutradan uveče, prvim sledećim vozom, i Crnjanski je stigao u Pariz. Prodao je, za jedan dan, kuću u Pančevu i pošao za mnom - govorila je Vida. U Parizu smo živeli nevenčano, a venčali smo se po povratku kući, u crkvi Svetog Save, a “civilno” u Pančevu.
Mnogo je voleo žene. Bio je pravi kicoš i ženskaroš. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča...
Pošto je 1920. diplomirao istoriju, odlazi u Pariz, a kasnije postaje i direktor Četvrte muške gimnazije u Beogradu. U svojoj trideset i petoj godini postiže vrhunac u književnom stvaralaštvu pišući “Seobe”. Potom je bio novinar u “Politici“, “Vremenu“, dopisnik poslanstva u Berlinu i Rimu. Proveo je četiri decenije pišući političke reportaže dostojne ilustrovanih listova i romana-feljtona...

preuzeto sa novosti.rs

DRUGI svetski rat doveo je Crnjanskog do Londona, gde je vladi bilo potrebno njegovo pero. Međutim, nije mogao da piše, jer mu, kako tvrde svedoci, sto nije bio zgodan, lampa na njemu nepodesna. Rukopis njegov niko nije mogao da čita i tražio je sekretaricu, ali mladu i lepu. Ukratko, nije hteo ili nije umeo više da piše.
Uspeo je da izdejstvuje od Slobodana Jovanovića čudno rešenje da se “upućuje na rad u Britanski muzej”. A taj rad sastojao se u obilaženju, u podne, najboljih londonskih restorana, i Crnjanski se bacio na izučavanje “mentaliteta mladih Engleskinja koje su služile u vazduhoplovstvu i mornarici kao oficiri”.
Ostao je u Londonu i bio jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. dobio britansko državljanstvo. Jedan od jemaca bila mu je ledi Lajla Pedžet, a drugi spisateljica Rebeka Vest. To nije učinio iz ljubavi prema Englezima, koje je i dalje grdio na sva usta, već iz interesa, jer je verovao da će mu, kao Englezu, biti otvorena vrata britanskog Pen-kluba. Za svoju ženu, međutim, nije tražio britansko državljanstvo.
PoŠto je tokom rata primao 105 funti mesečno, vodio je život prilično bez računa. Kada je nestalo platnog spiska, ostao je bez ikakvih sredstava. Međutim, zahvaljujući diplomi Eksportne akademije, dobio je dobro mesto knjigovođe u jednoj od najskupljih londonskih obućarnica u Bondstritu. Imao je lepu platu i pričao je prijateljima da je zadovoljan. Ali mu teška narav nije dozvolila da se tu i zadrži. Tužio je firmu sanitetskim vlastima da u prostoriji u kojoj radi nema dovoljno vazduha. Vlast je povela istragu, utvrdila da nema mesta žalbi i potkazivač je otpušten. Pomoću nekih preporuka dobio je posao u luksuznoj knjižari na Pikadiliju. Provodeći kraći odmor na moru (o trošku ledi Pedžet), hteo je akrobacijama da privuče pažnju nekih mladih devojaka i istegao je tetivu na nozi. Napustio je posao tvrdeći da je nogu povredio u knjižari verući se uz merdevine. Našao se na ulici.
Tada ga je pozvala ledi Pedžet. Stavila mu je na raspolaganje njen “kotedž” na svom imanju, s tim da se može kretati kud god hoće po njenom divnom parku od 40 hektara. Davala mu je hranu i svako popodne njega i ženu zvala na čaj. Vida je redovno dobijala pomoć Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. Pored toga, ledi Pedžet je stalno izmišljala sitne poslove za nju, kao što su šivenje i mešenje, da bi imala razloga da im i novčano pomaže a da to ne liči na milostinju. Slala ih je svake godine na more, njegovoj ženi je plaćala kurs za šivenje u poznatoj privatnoj školi, a njemu školarinu za Londonski univerzitet, jer je želeo da dobije diplomu iz međunarodnih nauka.
Kod ledi Pedžet ostao je na imanju dugi niz godina, iako ju je jednom prilikom strašno izvređao. Bio je predsednik novoformiranog Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, a onda je bez povoda dao ostavku. Posle toga, prestao je da se javlja prijateljima, potpuno se osamio, i sve više mu se razvijala manija gonjenja. Kada mu nije radio telefon, mislio je da ga proganja obaveštajna služba, kada pokvari stomak, mislio je da ga truju...
Najzad se sa britanskim pasošem 1965, kao stranac, vratio u svoju zemlju. Bračni par Crnjanski opet se nastanio u svom Beogradu. Poviše Slavije, u višespratnici iznad restorana “Vltava”, prijatan, trosoban stan, Vida je uredila prilježnošću žene zaljubljene u muža. Uz stvaranje velikih dela Crnjanskog stajala je Vida. Saputnik i sapatnik. Na nekoliko knjiga Miloš joj je napisao posvetu: - Vidi, mojoj jedinoj sreći u životu!

TUĐE SLAĐE
PISMA svašta otkrivaju - skrivene želje, tajne duše. Tako se u zaostavštini akademika Miodraga Ibrovca nalaze i pisma koja je Crnjanski pisao njegovoj supruzi Jelisaveti, a odnose se na tridesete godine prošlog veka. Gospođa Ibrovac bila je, kažu, lepa i izuzetno obrazovana žena - studije francuskog jezika i književnost završila je na Sorboni. Gde je Crnjanski upoznao gospođu Ibrovac, nije poznato.
“Draga Gospođo, Ako Vam je sećanje iole dobro, morate se setiti da ja već davno pružam ruke za Vama... Vi niste žena od koje se lako odustaje... Uobrazio sam, da je u Vama, čiju pamet i hladnoću vrlo volim, jedna neizmerna žar. Da bih bio bliže boji Vaše kože... Vi i ne sanjate šta sam učinio. Sabinjanka, Vi ste za mene primamljiva zauvek i ja ne mogu da prećutim reči pisane o vašim kostima, stasu, i isto tolika priznanja o vašoj radinosti, vašem intelektu. Da, ljubavi Vama treba, čulne, prave, vrele, a ne sterilnih, ‘duhovnih’ veza. Ako se još jednom sretnem sa Vama, pokušaću da Vam to protumačim.”

Nikad oženjen




OPISIVALI su ga kao „visokog, zdravog, lepog čoveka, bez felera. Rumen, rano sed, sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo savijenog nosa, krupnih obrva, visokog belog čela. U govoru je vrskao, imao je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona, intelektualnog bećara“. Nije voleo da mu se postavljaju tri pitanja: koliko ima godina, kolika mu je plata i zašto se još nije oženo. Kada ga je jedan kolega upitao za godine, poznati pisac je odgovorio iskreno: - Pravo da ti kažem, ne znam ni ja koliko mi je godina. Jer, to se svake godine menja... Stevan Sremac se rodio u Senti, 11. novembra 1855, od oca Avrama Sremca i majke Katarine, rođene Đorđević. Boravio je u Beogradu dva puta. Prvi put kao gimnazista od 1868 do 1879, i drugi put kao nastavnik gimnazije i zreo čovek od 1892. do 1906.
Sremac je stanovao u ulici „Kod dva bela goluba“ u jednoj skromnoj sobi. Nije se nikada ženio pa je zato bio primoran da provodi vek po kafanama. Izbegavao je one gde dolaze velika gospoda i u kojima uopšte ima mnogo sveta. Zato je tražio male kafanice, poput: „Orača“, „Zlatnog burenceta“, „Ginića“, „Slavine“, rasturene po zabačenim krajevima, polutamne i skromne, u koje su dolazile samo dućandžije, majstori i sirotinja. Jednom prijatelju je pričao da mu je „u takvim prilikama došla mnoga misao za priču“, da je po tim kafanicama čuo mnogo izraza, interesantnih reči i zapazio poneku karakterističnu osobinu. Sve što je tamo čuo i video on je beležio odmah čim dođe kući.
U leto 1906. godine Stevan Sremac je bio na vrhuncu slave. Uživao je ugled najčitanijeg srpskog pisca, tek što je bio primljen za člana Akademije nauka. Proslavio se svojim delima „Ivkova slava“, „Pop Ćira i pop Spira“, „Zona Zamfirova“. I dalje je pisao za ogromnim „laboratorijskim stolom“, obučen u šlafrok sa crvenim pojasom i gajtanima, uz crnu kafu koju je sam spravljao. Nosio se gospodski. Profesorovao je u gimnaziji, bio rado viđen gost za kafanskim stolom. Kao i u mladosti, nije odgovarao na učestale provodadžiluke - „Taman posla, ni pomisliti da se ženim. Valjda kada izađem da je vodim uza se kao kišobran kada je lepo vreme. More, batalite te kombinacije...“
Objašnjenje ovog bežanja iz bračnih voda unekoliko objašnjava i Sremčev najbolji prijatelj, čovek koji je desetak godina proveo sa njim pod istim krovom, profesor Mile Pavlović Krpa - „Sastajući se po kafanama sa poznanicima i prijateljima navikao se na samački život, te se u njemu nije javljalo osećanje potrebe za brakom...“
Tokom svoje profesorske karijere Stevan Sremac predavao je izvesno vreme i u Pirotu. Istraživači su otkrili detalj da je Piroćanka Jelena, ćerka sveštenika Pantelije Pantića, bila nesuđena saputnica književnika. Oštro pero Stevana Sremca, koji je kritikovao vlast u Pirotu u listu „Srpska zastava“, zaustavilo je ovu ljubav. Napisao je da u Pirotu žare i pale tri Pante: načelnik okruga i sreza Panta Srećković i Panta Drobnjak i pop Pantelija Pantić, otac Jelenin. Iako je članak bio bez potpisa, u čaršiji se pronelo da je sve zamesio Sremac, pa je veza između Jelene i Sremca prekinuta.
Stevana Sremca Nišlije su uvek doživljavale kao svog najrođenijeg. On je zavirio u dušu i mentalitet starog Niša, te su tako pozorišne predstave sa specifičnim niškim dijalektom „Ivkova slava“ i „Zona Zamfirova“ uvek punile pozorišne dvorane. Veliki uspeh filma reditelja Zdravka Šotre „Zona Zamfirova“, bio je povod da se u medijima progovori da događaji i ličnosti nisu iz Niša, već da je roman „Zona Zamfirova“ inspirisan događajem iz Prištine. Navodno, Sremac je tu priču čuo od Branislava Nušića koji je 1895. godine tamo bio konzul. Neke Nišlije tvrde suprotno. Navodno je Sremac često sedeo pod lipom omiljene kafane „Marger“ u neposrednoj blizini Saborne crkve. Imao je svoj sto, posmatrao ljude, slušao njihove razgovore i šale i često zapisivao. Tu je nastala priča o Zoni, koja je živela u blizini.
Ali piscu koji je zasmejavao celu Srbiju smeha počinje da ponestaje. Usamljen, bez porodice i poroda, kada je napunio pedeset godina dojadile su mu sedeljke po kafanama. Požalio se dobrom drugu, književniku Dragutinu Iliću: „Ne prija mi više ni društvo: ličim na odocnelog ždrala čije je jato odavno odletelo, a on stoji sam i kunja. Svi moji vršnjaci koje pomrli, koje se poženili, a ja kao stari svečan džamadan predajem se s kolena na koleno u nasleđe!“ Iznenada se Stevan Sremac razboleo. U subotu, 26. avgusta 1906, posle podne zvona crkve u Sokobanji oglasila su da je umro.



POMEN
SVEDOCI su zabeležili i detalj da je u omiljenoj Sremčevoj kafani „Orač“, piscu „Zone Zamfirove“ održan četrdesetodnevni pomen. Gazda kafane Antonović priredio je daću. Na stalnom Sremčevom stolu stajala je čaša sa vinom, a prijatelji su tiho jecali.

Voljeni profesor



MOŽDA smo mi stanovnici planete Zemlje, koji hodamo po njoj samouvereno u 21. veku, izgubili veru da one prave, iskonske, vanvremenske ljubavi još postoje. Ipak, uverili smo se da su postojali plemenitost i iskrenost, poštovanje i požrtvovanost, i one tanane emocije koje struje između dva srca, pri pomenu imena Vasko i Haša Popa.
U gradu Vršcu, u Lenauvoj ulici s prekrasnim drvoredima lipa, upoznali su se kao gimnazijalci Vasko i Haša. Pre toga, Haša ga je gledala danima, kako onako krakat i tanak korača kao da je stigao sa nekog drugog sveta. Posmatrao je i Vasko Hašu, i to je posle u stihove pretvorio: Očiju tvojih da nije, ne bi bilo neba u malom našem stanu. Smeha tvoga da nema zidovi ne bi nikad iz očiju nestajali... Ruku tvojih da nije sunce ne bi nikad u snu našem prenoćilo."
Veliki poeta 20. veka, čija je poezija prevođena širom sveta, bio je sasvim skroman čovek, ali veliki gospodin, lucidan, sa izrazitim smislom za humor, ponekad sarkastičan, čiju su svaku reč njegovi sagovornici pamtili kao mudrost. Po kazivanju svedoka, sredinom sedamdesetih i osamdesetih voleo je da sedi u beogradskim kafanama: ”Madera”, “Mažestik” i “Ekscelzior”, gde su se odvijali zanimljivi razgovori, a iznad svega prisutni su upijali svaku reč Vaska Pope kada bi nadahnuto govorio o Malarmeu ili Rembou. Bio je duhovit i jednom prilikom, kada mu je kelner doneo lošu kafu, Vasko je rekao: ”Ako je ovo kafa, ja sam Franc Kafka.” Kelneri su ga veoma poštovali, i on je za njih bio jednostavno “profesor”.
Sredinom osamdesetih, Vasko je ispričao prijateljima jedan zanimljiv kafanski događaj. Dok je sedeo u kafani “Ekscelzior”, pio svoju kafu sa saharinom, čitao naše i strane novine, uživao u samoći, prišao je njegovom stolu neki grmalj - brkati policajac. Umesto pozdrava, uz krajnje ljubazan osmeh, počeo je da mu recituje pesmu “Očiju tvojih da nije”.
Dugogodišnji prijatelji Vaska i Haše Popa bili su Žarko Rošulj, grafički urednik u “Nolitu” i umetnik, pisac vizuelne poezije, i njegova supruga, književnica Svetlana Velmar Janković. Osećajući skoru smrt, Vasko je zamolio svog prijatelja Žarka da piše o njegovom životu, govoreći mu pojedinosti iz svoje biografije, i napominjao mu: ”Iskoristi priliku dok sam tu.” Nažalost, tu priliku nije iskoristio za života pesnika, ali je kasnije, posle smrti Vaska Pope, objavio nadasve dirljivu, prisnu i prijateljski nadahnutu knjigu ”Zapisi o Vasku i Haši”. Koristeći ove zapise Žarka Rošulja, otkrivamo neobične detalje iz života pesnika i njegove velike ljubavi Haše.
Hašino pravo ime bilo je Jovanka Singer Popa, ali su je svi u porodici zvali Haša. Poticala je iz bogate i ugledne građanske porodice, gde je otac bio uvaženi advokat. A na arhitektonskom fakultetu, gde je predavala, inače i poznavalac više stranih jezika, Haša je bila za svoje studente koji su je obožavali Singerica.
Haša se rado sećala, sa osmehom, dana kada je Vasko došao da je, zvanično, zaprosi. U kući Singerovih svi su bili uzbuđeni, samo je devojka koja je pomagala u njihovom domu upitala: ”A je l' se to naša Hanzi udaje za jednog 'šrajbera'? Od čega će oni da živu?”
Veliki srpski pesnik Vasko Popa umro je 5. januara 1991. godine. Kada su ga sahranili, prijatelji su sa Hašom sedeli u Vaskovoj sobi, a ona im je ispričala kako je krišom htela Vaska da izvede iz bolnice i da ga dovede kući da se više ne muči. Zato je odlučila da se ispava kako bi bila sposobnija za taj poduhvat. Uzela je pilule za spavanje. Probudio ju je neki nemir, koraci i žurba bolničkog osoblja. Hteli su odmah da je udalje iz sobe i ona je shvatila da je Vasko umro. Umro! A ona je spavala. Nikada kasnije nije mogla sebi da oprosti što je prespavala trenutak njegove smrti.

POKLONjENI DVORCI
IZ Vaskovih priča saznajemo u zapisima da su Hašini roditelji bili toliko imućni da su posedovali čak “dva dvorca” u Vršcu. Komunisti Vasko i Haša, kada je nastupilo “novo vreme”, nagovarali su Hašinog oca da se dobrovoljno odrekne bogatstva u korist narodne vlasti. Stari gospodin im je mirno odgovorio: ”Deco, ako vama te kuće ne trebaju - meni još manje trebaju.”Nekoliko decenija kasnije Vasko se pitao, gledajući kako “novi ljudi” na vlasti grabe vile na Bregu, koliko su on i Haša pogrešili kada su voljno ostali bez “dva dvorca”, jer kasnije, kada su odlazili u Vršac, nisu imali gde da odsednu.

ZA Novu godinu i Božić Vasko Popa je kupovao veliku jelku. Nikada je nije kitio nego je ona, mirisna i zelena, stajala dugo u spavaćoj sobi između Hašinog i Vaskovog kreveta. Istu takvu jelku zasadila je Haša nekoliko godina posle smrti kraj Vaskovog groba; lepo se razgranala, kao pravo „malo zeleno drvo“.Potom se dogodilo nešto što je Hašu veoma uznemirilo. U zajedničku grobnicu, u Aleji velikana, gde u bili sahranjeni Crnjanski i Vasko Popa, doneta je odluka da se sahrani i jedan general! A kasnije su vandali ukrali i „malo zeleno drvo“, znak velike ljubavi između Haše i Vaska. Vaskovog i Hašinog doma, dvosobnog stana u Bulevaru revolucije 26 (sada Bulevaru kralja Aleksandra), više nema. To je bio kutak u kojem su se okupljali ne samo mnogobrojni prijatelji, već i pesnici iz celog sveta, i sad je raskućen. Za života, Haša je pokušala da njihov stan pretvori u malu zadužbinu, legat, ili spomen-sobu Vaska Pope. Ali su joj rekli da je zakasnila, i obavestili da ne može da otkupi stan, jer predstavlja deo zadužbine Medicinskog fakulteta. Kao da je tada gledala u budućnost, Haša je rekla: „Kada me jednog dana iznesu - ući će... odmah da pokupe sve iz kuće... A tu je arhiva o radu Vaska Pope... njegova biblioteka...“ I to Hašino predosećanje se obistinilo. Posle Hašine smrti, nekakvi čudni naslednici odneli su deo nameštaja iz Vaskovog i Hašinog stana i prodali ga. A sve je stajalo onako kako je Vasko ostavio za života, jer se Haša potrudila da duh ovog velikog pesnika i njene večne ljubavi ostane u tom prostoru. Predmeti na radnom stolu, slike umetnika okupljenih oko Medijale: Milovana Vidaka, Šejke, Milića od Mačve, Olje. Potom neobični predmeti, ikone, grbovi, knjiga o alhemiji iz 17.veka, Borhesova medalja, čak i jedan list iz Jevanđelja štampan u doba Crnojevića, knjige u biblioteci, rukopisi i pisma u arhivi. Sve je to bilo rastureno i razneto.
PoŠtovaoci Vaskove poezije bili su lišeni mogućosti da vide prostor u kojem je ovaj veliki poeta živeo i stvarao. Ostala je njegova poezija koju niko nije mogao da otuđi. Ali ova tužna priča, dobila je neočekivano i srećan kraj. Godinu dana posle Hašine smrti Srpska akademija nauka i umetnisti dobila je sudsku odluku prema kojoj se zaostavština Vaska Pope može preneti u SANU.
I zaista, kontejneri sa knjigama, vitrine, orman i police za knjige nalaze se u posebnoj sobi u biblioteci, a rukopisi i korespondencija predati su Arhivu SANU. Ovaj ishod do tada nerešenog sudskog spora nastavljen je još jednim srećnim raspletom. Naime, pošto Haša Popa nije mogla da bude proglašena, prema uslovima Protokola Gradske skupštine, za zaslužnu građanku, nije mogla ni da bude sahranjena pored svog muža. Najzad, urna sa pepelom žene, koja je zapostavila uspešnu karijeru univerzitetskog profesora kako bi se posvetila velikom pesniku, čoveku kojeg je neizmerno volela i poštovala, položena je u grobnicu pored posmrtnih ostataka njenog supruga Vaska Pope.
To se dogodilo u oktobru 2001. godine, mesecu koji je Haša Popa najviše volela, u kojem je rođena i umrla. Iz zabeleški Žarka Rošulja velikog prijatelja Vaska i Haše Popa, kao iz čarobne kutije, otkrili smo intimne detalje, atmosferu, toplinu doma u kojem su živeli jedan muškarac i jedna žena, on veliki pesnik, a ona univerzitetski profesor, dvoje ljudi koji su se voleli nežno, predano, diskretno, onako kako su i živeli. Za uspomenu ostaje fotografija iz mladosti na kojoj vidimo, sleđa, dvoje mladih kako se nežno držeći za ruke šetaju poljem, a nama se prosto čini kao da lebde iznad površine zemlje, jer ih ljubav nosi.

Na prvi pogled



JEDAN od najvećih srpskih komediografa, “čarobnjak smeha” Branislav Nušić (1864-1938) s pravom je od evropske kritike nazvan “najduhovitijim čovekom Balkana”. Pisac mnogobrojnih komedija: “Narodni poslanik”, “Sumnjivo lice”, “Gospođa ministarka”, “Put oko sveta”, “Protekcija”, “Mister Dolar”, “Ožalošćena porodica”, Nušić je autor i mnogih satiričnih priča, putopisa, memoara.
Nušićevo poreklo ostaće, najverovatnije, zauvek nepoznato. Kao i Sterija, i on je samo po ženskoj liniji Srbin. Majka mu je Bosanka iz Brčkog. Nušićev otac Georgijes Nuša (Đorđe Nušić) bio je “opštinsko” (vanbračno) dete. Otac Georgijesa bio je Arbanas, a majka Cincarka. Nušić je rođen u Beogradu, a kasnije se porodica preselila u Smederevo. Tu je završio osnovnu školu, doživeo i prva pozorišna uzbuđenja, glumio i režirao u svom dečjem pozorištu. Studirao je prava, i kao student glumio na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
U dvadesetoj godini napisao je prvu komediju “Narodni poslanik”. U Požarevcu, gde je izdržavao kaznu zbog satirične pesme “Dva raba”, napisao je komediju “Protekcija”. Bio je dramaturg i zamenik upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, sekretar Ministarstva prosvete, upravnik novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, prvi načelnik oslobođenog Bitolja, upravnik pozorišta u Sarajevu i bibliotekar narodne skupštine, predsednik Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Svoje duhovite kozerije potpisivao je kao Ben Akiba.
Neizmerna i neostvarena ljubav prema kćeri jednog beogradskog veletrgovca bila je razlog da naš veliki komediograf i humorista u životu bude tragična ličnost i da u mnogim njegovim delima ženska ljubav bude laka i površna, a žene nepostojane i neverne. U mnogim našim pozorištima prikazana je Nušićeva šala “Običan čovek”, u kojoj se prvi put pojavljuje junak “Puta oko sveta” Jovanča Micić. Ta komedija za osnov ima neobičnu ljubav - jedna devojka se zaljubljuje u mladića ne poznajući ga lično nego čitajući njegove pesme. U njoj je opisan i istinit događaj koji je veliki komediograf lično doživeo. U predgovoru komedije Nušić sam navodi da ta komedija “vodi poreklo od jednog intimnog događaja”. Kao i glavni junak komedije, Nušić je najpre zbog ljubavi postao pesnik, a kasnije je ljubav postala čest motiv mnogih njegovih komedija i humoreski. Nušić se u mladosti dugo i uporno bavio poezijom.
Objavio je samo dve pesme: “Prva, druga, treća i četvrta tačka moje ljubavi” i “Na dan venčanja”. Obe su bile posvećene istoj devojci koja se zvala Milica. Bila je kći tada poznatog trgovca i narodnog poslanika Mihajla Terzibašića. Upoznala ga je čitajući njegove pesme. I sigurno je jednog dana bila veoma srećna kada je mogla i lično da upozna voljenog pesnika.
A Nušić se od prvog pogleda, prvog susreta, smrtno zaljubio. Zbog toga je, valjda, njegova ljubav i morala da se završi tragično. Jer, Milica je bila iz čuvene bogataške porodice, koja nije htela da dozvoli da se njihova mezimica i jedinica uda za običnog čoveka -mladića čiji je otac, iako i sam trgovac, materijalno posrnuo, a Nušić je bio nesvršeni student.
Da nesreća bude veća, mladog Nušića je ova devojka ostavila dok je bio u Požarevcu na izdržavanju kazne i udala se za njegovog druga i prijatelja! Još pre njegovog odlaska u zatvor, Milica se razbolela.
Veoma zabrinut za njeno zdravlje, zaljubljeni poeta se obratio drugu Đoki Jovanoviću, koji je baš te godine završio medicinske studije. Pošto je bolest bila ozbiljna, lečenje je duže trajalo.
Nušićev drug svojski se zauzeo oko Milice, i izlečio je, ali ne samo od bolesti, već i od ljubavi prema Nušiću. Kada je izašao iz zatvora, velikodušno je oprostio svojoj nevernoj dragani, a utehu je potražio u pesmi i piću.

BRANISLAV Nušić nije imao, kako kaže u svojoj “Autobiografiji”, trinaest već samo tri ili četiri velike ljubavi. A one su bile uistinu značajne, gotovo sudbonosne za njegov život i književni rad. Druga Nušićeva ljubav bila je, takođe, trgovačka kći. Zvala se Darinka Đorđević. Bila je kći Božidara i Ljubice - Cice Đorđević. Imala je ujaka po imenu Dimitrije Bodi, koji je bio srpski konzul u Bitolju, tada na teritoriji turske carevine, i prvi pretpostavljeni pisaru tog konzulata Branislavu Nušiću.
S jeseni 1891. Darinka je došla u goste ujaku. U njegovoj kući srela je Nušića.
Bila je to ljubav na prvi pogled. No, mogućnost da svojoj voljenoj iskaže ljubav i rečima pružila se tek na jednom maskenbalu. I kako to biva kod književnika, ljubav je izražena stihovima. Svoje srce Nušić je otkrio na lepezi na kojoj je ispisao čitavu pesmu. I brže nego što je trebalo došlo je do bračne ponude, pristanka i veridbe.
I joŠ nešto, Branislav je sa ženom dobio i “klasu”. Radi unapređenja, krajem 1893. otputovao je u Beograd. Venčali su se u maju te godine u manastiru Lisolaju na petnaestak kilometara od Bitolja. Na venčanje se išlo kolima i konjima. Krenulo je oko pedeset luksuznih fijakera od kojih dvadesetak diplomatskih. Pored svih tamošnjih konzula i viđenijih hrišćanskih porodica, na svadbi je bilo dosta paša i begova. Venčani kum bio je ruski konzul, a stari svat rumunski diplomatski predstavnik. Po venčanju, koje je izvršeno po obredima pravoslavne crkve na slovenskom jeziku, i posle gozbe kojom su posebno počašćeni i svi seljani koji su na ovu svečanost došli, nastalo je veselje.
Iz ljubavi u početku srećnog braka, mladi supružnici dobili su troje dece: kćeri Margaritu (Gitu) i Oliveru, i sina Strahinju (Bana). Olivera je umrla tri ili četiri godine posle rođenja. Ban je poginuo kao đak dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, a Gita koja se posle udala za književnika i novinara Milivoja - Mimu Predića i dugo živela, nije imala poroda. Sa njom se Nušićeva loza ugasila.
U arhivu Jugoslavije mnogo godina kasnije pronađeno je pismo, pisano u Solunu 4. 9. 1899. upućeno Nušićevim roditeljima, a koje su pisali Nušić i Darinka - svako svoj deo posebno. U pismu se saopštava njihova zajednička želja da se razvedu.
Kao glavni razlog tome navodi se Darinkina ljubomora i tvrdoglavost. Ali, Nušić ističe da, ako je hteo, mogao se razvesti od Darinke odmah posle svadbe iz mnogo većih i važnijih razloga.
Mnogo godina kasnije (1929) izjavljivao je da je sa predstavnicama lepšeg pola doživljavao samo “teške bure i vihore”. Za redovnog člana Srpske akademije nauka izabran je 1933. godine. Umro je u 74. godini, i za života je stvarao gotovo šezdeset. Sem kratkog boravka u mladosti u Gracu i za vreme Prvog svetskog rata u Francuskoj, on je svoj vek proveo na Balkanu i bio kritičar balkanskih naravi i običaja.

Đura Jakšić i Mila Popović



Zbog nje je Đura Jakšić napisao pjesmu, naslikao remek-djelo srpskog slikarstva i umalo poludio od neuzvraćene ljubavi. Njegovo srce je prvo ukrala, a potom slomila krčmarica Mila Popović.



Lutalica, buntovnik, revolucionar, proganjan, zaboravljan, kritikovan i hvaljen Đura Jakšić, rođen 1832. godine u Srpskoj Crnji u Banatu, školovao se kod Konstantina Danila u Banatu, a potom na umjetničkim akademijama u Beču i Minhenu. Bio je potpuna enigma svoga doba, u učmalim sredinama tražio je kavgu, u umjetnosti bijeg, imao je talenta za sve, ali ni za šta dovoljno volje da istraje, govorili su. Nosio je o vrat okačen teret prvog boema, književnika bez zanimanja kome je Skadarlija bila dom.

Đura je pozvan da završi ikonostas u svom rodnom mjestu Srpskoj Crnji u crkvi posvećenoj svetom velikomučeniku Prokopiju, kako bi mu se ujedno i pomoglo da završi akademiju u Beču. Prva ikona koju je naslikao je ikona svetog Save sa prepoznatljivim crtama lica njegovog oca, sveštenika Dionisija.
Potom se Đura u oktobru 1855. godine privremeno nastanjuje u Kikindi, dani su mu prolazili usamljenički, a dim krčme znao je da bude dobro društvo. Usamljenost prekida krčmareva kći Mila, koja ostaje upisana u istoriju Jakšićevog života crvenim slovima prve ljubavi. Ugao krčme bio je rezervisan za njega. Krčmarica Mila, tanka, lijepa, sa vatrenim očima, šetala je krčmom noseći piće Đuri Jakšiću.

"Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša nije hteo da ga druga posluži. Čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodavao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i ispio čašu do dna", vjerno je taj prizor dočarao Nušić.

Mila je sa svakim novim pokretom produbljivala Đurine emocije, koje su išle pred njena vrata da je zaprosi, ali ipak nikada nije imao dovoljno hrabrosti da to i učini. Vrijeme je odmicalo i ona je jednog dana otišla. Mislio je da se nikada više neće vratiti. Napisao joj je pjesmu, tužnu ispovijest nesrećno zaljubljenog čoveka, i dan-danas je recituju sjetni boemi:

"Ana toči, Ana služi, al' za Milom srce tuži …"

On je povazdan po stolu ili po hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izvještio da ju je znao napamet. No, dok je Jakšić krišom crtao svoju veliku ljubav, drugi Đura, putujući glumac, osvojio je njeno srce. Mila se udala za Đuru Rajkovića i otišla u Novi Sad da potraži sreću kao glumica. Od oca Đuri stižu opomene da nije završio ikonostas, pa je onda otišao naslikati i posljednju ikonu - Bogorodicu sa Hristom, po liku voljene Mile. Mnogi su prepoznali lik krčmarice. Krenule su osude i uvrede, a na očev poziv Đura se vraća u Crnju kako bi ikonu opet popravio. Međutim, tada je unio crte lica guvernante iz Crnje, što je još više razjedilo mještane.

Sve je kulminiralo jedne večeri, naravno u kafani. Đuri poručuju rakiju i podrugljivo komentarišu da će otići preko puta, u crkvu, da plate.

Đura u bijesu ustaje i odlazi u crkvu s namjerom da uništi sve što je uradio. Nožem je na tri mjesta oštetio Bogorodicu, ali ga je pratio drug iz djetinjstva i spriječio u namjeri. Ikonu je restaurirao tek 1892. majstor iz Temišvara.

Đuru je od potpune propasti kroz život često spasavala solidarnost rijetkih prijatelja. S druge strane praznog bokala vina čekala su gamusava djeca i jedna žena koja ga je kasnije uzela baš takvog. Potpuno okupiran svojeglavošću nije se libio da odbrusi ni najvećem činu, svetio se sitnim pakostima, krunio svoje talente i gubio ljubav, život i dom u toj vrtoglavoj bici s nepravdom koju je uvijek vidio uvećanu. Srčana, plahovita imaginacija nabijena patriotizmom i željom za borbom sa okovima nije mu davala smiraj. Ljubav njegove žene Tine bila je uvijek u nekom ćošku i čekala da se makar i pijan osvrne ka njoj. Romantik prgave naravi, u stalnom sukobu sa vlastima, uvijek je koračao samo svojim stazama.

izvor, nezavisne.com