Slobodan Selenić

Slobodan Selenić je rođen 1933. godine u Pakracu. Pisao je pozorišnu kritiku i bio redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Napisao je sledeće romane:Memoari Pere Bogalja (1968, Oktobarska nagrada grada Beograda za književnost), Prijatelji (1980, NIN-ova nagrada, Nagrada Biblioteke SR Srbijeza najčitaniju knjigu 1981), Pismo/glava (1982), Očevi i oci (1985), Timor mortis (1989, nagradajugoslovenske kritike „Meša Selimović“), Ubistvo s predumišljajem (1993, Nagrada Biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1994. i 1995). Posthumno su mu objavljeni roman Malajsko ludilo (2003) i pozorišne kritike Dramsko doba (2005, priredioFeliks Pašić), objavljivane od 1956. do 1978. godine. Napisaoje tri drame: Kosančićev venac 7 (prvoizvođenjemarta1982.u Ateljeu212), Ruženje naroda u dva dela (prvo izvođenje decembra1987. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Sterijina nagrada za najbolji tekst 1988), Knez Pavle (prvo izvođenje maja 1991. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu). Iz oblasti dramske teorije i kritike objavio je sledeće knjige: Angažmanu dramskoj formi (1965. i 2003), Dramski pravci XX veka (1971. i 2002), i antologije Avangardna drama (1964), Antologija savremene srpske drame (1977). Knjiga razgovora i političkih eseja Iskorak u stvarnost objavljena je1995. i 2003. godine.
Umro je 1995. godine u Beogradu

„Socijalne i političke prekretnice u Jugoslaviji čine fabulu najzačajnijeg romana Očevi i oci (1985) plodnog srpskog pisca Slobodana Selenića. Zbog svog beskompromisnog preseka zamršene scene predratne srpske i jugoslovenske politike, svog nepatvorenog antikomunizma u kome se vešto prepliću porodična i društvena drama epohe, ovaj roman bilo bi teško objaviti pre Titove smrti 1980. U epilogu ove tragične poluvekovne porodične sage, u poslednjim godinama Drugog svetskog rata, Mihajlo Medaković, sin pripadnika predratne građanske aristokratije, sve dublje se upliće u komunistički pokret, i njegove očigledne simpatije prema komunistima pružaju Seleniću priliku da dâ oduška svom gnušanju prema ciničnim ujdurmama zagovornika besklasnog društva i, istovremeno, preziru prema nacionalističkoj politici mnogih svojih sunarodnika.“
Harold B. Sigel: Istorija književnosti Istočne Evrope posle 1945.



https://mega.nz/#!1noEBARR!ls_DgTW-T_3fdxFK46JFVnGMQhULh7T-wRMvVzBZwT8

Glavno mesto zbivanja u Malajskom ludilu jeste Beograd, i to „gradjanski Beograd, Beograd prašnjavih i plesnivih starih stanova, sa dosadnim muzejskim slavama, takav Beograd opisan sa neizmernom ljubavlju...“



https://mega.nz/#!Br4S0aLL!S6DO7QZ8ssgUNIU0p_N8pB1pVszZGFhAlI6wI6_2Fe4