Horhe Luis Borhes

Horhe Luis Borhes rođen je u Buenos Ajresu 24. avgusta 1899. Sa devet godina preveo je Srećnog princa Oskara Vajlda. Njegova porodica se seli u Pariz 1914, da bi kasnije prešla u Ženevu u kojoj je Borhes naučio francuski. Pripremajući maturu interesuje se za velike pisce XIX veka i filozofiju; otkriva jevrejski misticizam posredstvom romana Golem G. Mejrinka. Na putu za Argentinu (1919) njegova se porodica zaustavlja u Španiji, u kojoj će Borhes pisati i kretati se u krugovima ultraističke avangarde. Po povratku u Argentinu (1921) učestvuje u pokretanju časopisa (Prizma, Proa), sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernadesa. Putovanjem u Evropu 1923. otpočinje period bogate spisateljske aktivnosti. Godine 1927. vid počinje da mu slabi, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Posle očeve smrti (1938), radio je u biblioteci punih devet godina. Zbog suprotstavljanja Peronovoj diktaturi bio je neprestano pod policijskom prismotrom. Posle Peronovog pada (1955), postaje direktor Nacionalne biblioteke, a potom profesor književnosti na Univerztitetu u Buneos Ajresu. Dobio je sa Beketom nagradu Formentor (1961), što mu je otvorilo vrata zapadnog sveta. Od tada počinje svoja putovanja u Ameriku i Evropu na kojima drži predavanja. Nagradu Servantes uručuju mu u Madridu 1980. godine. Umire u Ženevi 14. juna 1986. Ostao je zapamćen po svojim zbirkama priča, kao što su: Univerzalna istorija beščašća (1935), Maštarije (1944), Alef (1949), Brodijev izveštaj (1970) i Peščana knjiga (1975).

Ova zbirka pesama velikog argentinskog pisca predstavlja u isti mah i zbir njegovog dosadašnjeg poetskog i životnog iskustva i osvajanje novih pesničkih prostora. Šifru doživljavamo kao najviši stupanj Borhesove pesničke evolucije koja je išla u pravcu sve veće ekonomičnosti u izražavanju i sve veće širine u obuhvatu. Manje je precioznosti i pesničkog humora, a više jednostavnosti i setne vedrine. Nekada vrlo uzdržan, sada, u predvečerje života, pesnik se više ne snebiva da govori o sebi, o svojim osećanjima, ljubavi, radosti. tuzi, besanim noćima u kojima mili neumitno vreme. Čitalac se ne može oteti utisku da se ovom zbirkom pesnik oprašta sa svim lepim i teškim trenucima, sa ljudima, knjigama i predmetima koje je voleo, pred put bez povratka, već umoran od slepoće i godina. Borhesova oporuka je u naslovu: život je šifra, enigma, zagonetka, baš kao i ono što dolazi pre i posle njega, velika tajna sačinjena od konačnog broja dana i časova koje smo proživeli, koraka koje smo načinili, knjiga koje smo pročitali. Ono čemu se mladi Borhes divio u Vitmenovoj poeziji, čežnji za ljudskim bratstvom, sada zvuči u njegovim sopstvenim stihovima, na jedan drukčiji način: Šifra je poezija tragične vedrine.  


https://mega.nz/#!8i5nCCAQ!ll4CqmdUYFQq29T45pP2X1xQP7__6a8aXLHvpQgzeus

Videh Alef, sa svih strana, videh u Alefu Zemlju, i u Zemlji opet Alef i u Alefu Zemlju...
Dvojica hrišćanskih teologa vode žučnu raspravu o Svetom pismu. Vojnik tek na bojnom polju shvata ko je on zapravo. Mlada žena priprema perfidnu osvetu navodnom ubici svog oca. Muškarac u jednoj gostionici u Buenos Ajresu čeka na svog ubicu. Nacista se – bez trunčice griže savesti i nagoveštaja pokajanja – priseća vremena kada je bio čuvar u koncentracionom logoru.Iako su priče u Alefu ispunjene filozofskim zagonetkama i gotovo natprirodnim neobičnostima, one nam dočaravaju izgrađenije ljudske karaktere, možda i više nego ostale Borhesove pripovedačke knjige. Čak se ni pitanja besmrtnosti, večnosti, vremena i beskonačnosti ne gube u čistoj apstrakciji, već zadiru u zaplet i sintaksu ispitujući granice jezika i izrecivosti.



https://mega.nz/#!UuInSI4S!f5UDrT-Msc8l1K2oUEoKcxxIbfjZGthq-106XXm2g2Q

Čekanje govori o čoveku koji uzima tuđe ime, zapravo ime onoga od koga strepi, kako bi se što duže sakrio od njega. Čekanje Borhes ovde prikazuje kroz duševno stanje onog ko zna da je zgrešio, i budućnost mu je zamračena iščekivanjem neizbežne kazne.



https://mega.nz/#!5zAlXaLI!yqxA9-N2wp-P9si2maAM6kYT-9DZgRpjdC3TD9u5tSs

Horhe Luis Borhes je rodonačelnik postmoderne proze. Čitav svijet je shvatio kao Knjigu prema kojoj se pisac najslobodnije odnosi. Ta izmaštana Knjiga govoreći o sebi, govori i o književnosti, kulturi, civilizaciji uopšte.
Tako se može shvatiti i Borhesova Knjiga o izmišljenim bićima, prvi put objavljena na španskom 1967. godine. Deset godina ranije, Borhes je objavio Priručnik fantastične zoologije. Prvobitni spisak mitoloških zvijeri, nemani i drugih čovjekovih izuma proširio je i dopunio.Knjiga o izmišljenim bićima, kako autor u Predgovoru navodi, nije napisana za jednokratno čitanje. Time se aludira na recipijenta, koji može da se igra postojećim elementima, i stvori uvjek novi smisao, što implicira na njegovo aktivno učešće u iščitavanju djela (kao i pisac, i čitalac biva u prilici da se igra, sklapa mozaik od već postojećih elemenata), jedan od postupaka na koji su pisci poslednje dvije decenije XX veka i te kako računali.



https://mega.nz/#!9vZz3aJK!E4Bgj9TCdm6ps1MKwm9vHefPQSFbDqshWQoDkIf3Ujo

Maštarije
Borhesov svijet je lavirint, ali u njemu je izgubljen samo onaj koji teži da stigne od ulaza prema izlazu. Umjesto toga, možete zanemarivati težnje ka cilju, spokojno i sa radošću istraživanja uživati u svakoj knjizi Vavilonske biblioteke, u svakoj stazi beskrajnog vrta.



https://mega.nz/#!4iY1CKyL!4bJSFy_b8S0Jt2ke9s-TTO-0RYb1kGrmztpQoR_ncWY

Brodijev izveštaj
Nakon dvadesetogodišnje pauze, 1970. Borhes se vratio žanru kojim suvereno vlada: kratkim pričama. Knjiga Brodijev izveštaj, koja se sada prvi put pojavljuje u srpskom prevodu, ipak će iznenaditi mnoge koji su stekli utisak da prepoznaju borhesovski poetički kanon.Pisac koji je ironično ispisivao pojam stvarnosti u zagradama (paralelni svetovi, biblioteka kao kosmos za sebe, elementi mističkih i ezoterijskih učenja) sada u većini priča realistički oživljava opasnu i zlokobnu atmosferu argentinskog podzemlja – s goničima stada, taljigašima, konjokradicama, varalicama na kartama uvek spremnim da svoju ugroženu čast dokažu veštom upotrebom dugih noževa... Večne teme vernosti i izdaje, sudbine i slobodne volje, vremena i pamćenja prožimaju brutalni realizam ove neodoljive knjige, jedne od najboljih koje je Borhes napisao.



https://mega.nz/#!QnIDDCID!SqT94K0MUj2_Z2mTL-dMjfqtK5LMsBLyqjKir-TICJQ

Knjiga "Dugo traganje" u izdanju "Svetova" iz Novog Sada koju je priredio i sa španskog preveo Radivoje Konstantinovic upravo je izbor iz kratkih proza. Borhesove minijature funkcionišu kao povecalo, kroz njihov mali prozor svijet izvana je uvecan i pun detalja. U tim raznolikim detaljima Borhes upravo i pronalazi gradu za svoje neobicne price.



https://mega.nz/#!Q2YDzIgL!MbWN4TR-JUisJCWKbkZuaPhlpJMGOxzngH-cXmTCP2o

PEŠČANA KNJIGA je zbirka od trinaest pripovedaka pisanih između 1970. i 1975. godine, u kojima nalazimo ključne teme Borhesovog opusa - dvojnik, svet kao knjiga, knjiga kao lavirint, zločin. U njima se jednostavan. katkad i kolokvijalan stil, kombinuje sa zapletom koji ima elemente fantastike.Svet je po Borhesu neizmerna peščana knjiga koja sipi čitavu večnost. U tom svetu mi smo samo nečiji dvojnici, odrazi nekog drugog čoveka.



https://mega.nz/#!RzQXjARJ!DUTqz9LV0MQrWwT5JH-QmdhQELyp2E93RSYGFqQdl50

Univerzalna istorija beščašća
"Pripovedačke vežbe koje čine ovu knjigu nastale su u periodu od 1933. do 1934.
Mislim da proističu iz mog ponovnog iščitavanja Stivensona i Čestertona, još od prvih filmova Fon Šternberga i možda, izvesne biografije Evarista Karijega. Zloupotrebljavaju neke postupke: razna nabrajanja, naglo narušavanje kontinuiteta, svođenje čitavog života nekog čoveka na dve-tri scene. Nisu, niti pokušavaju da budu psihološke."
H.L. Borhes



https://mega.nz/#!ojIzDaqT!qRjTXhe4oJjIoOsiwqJNi32zlsZq-M1hJZN4CRUV8fw

Jorge Luis Borges - Evaristo Carriego

Držim da će ime Evarista Carriega postati dio one ecclesiae visibilis naše književnosti, i da će ga njezine svete institucije, tečajevi recitiranja, antologije, povijest nacionalne književnosti, definitivno uzeti u svoje okrilje. Mislim da će postati i dio najistinskije i najbiranije ecclesiae invisibilis, raštrkane zajednice pravednika, te da ulazak u to bolje društvo neće nadoći zbog plačljivog dijela njegova izraza.
Pokušat ću obrazložiti ovo mišljenje. Razmotrio sam također, možda s neopravdanom naklonošću, stvarnost koju je htio oponašati. Nastojao sam postupiti po definiciji, a ne po pretpostavci: upustio sam se u tu opasnost, jer pogađam da je spominjanje Ulice Honduras i prepuštanje slučajnom odjeku tog naziva manje neistinit — i lagodniji — način od preopširna određivanja.
One kojima su drage teme o Buenos Airesu neće smetati ova objašnjenja. Njima su namijenjena i poglavlja u dodatku. Koristio sam se veoma dragocjenom Gabrielovom knjigom i radovima Meliana Lafinura i Oyuele. Zahvalnost mi nalaže da spomenem još nekoliko imena: Julija Carriega, Felixa Limu, doktora Marcelina del Maza, Josea Olavea, Nicolasa Paredesa i Vicentea Rossija.
J.L.B. Buenos Aires, 1930.



https://mega.nz/#!IrpkRCYY!Ewt7FgU-QBJdCqMpXvZe8EXQkB3boL23zi8HbU7Tauw